Песма Кишни дан , Њујорк у целости одступа од класичног поступка екфразе . Овде је истоимена Кертесова фотографија , на којој је забележен сегмент велеграда , само повод за преиспитивање субјeкта песме . Хорват је , очигледно , потакнут двама детаљима на фотографији за овакав вербални приказ слике – стаклом прозора као граничним медијумом који поглед и пажњу поетског субјекта са постојећег универзума , егзистирајућег у екстеријеру , у другом плану слике , враћа и усмерава на генезу личног микрокосмоса Њега и Ње у новом простору који је обележен само једним детаљем ентеријера – фигуром петла , као соларног принципа , у контрасветлу . Тако властита космогонија и њени елементи ( невидљиви , скривени , интимни ) постају суштински важнији од распореда и значења садржаја система створеног глобалног света , склоног дисфункционалности , декомпоновању , рушењу и нестанку . Хорват екфразу заснива на запитаности поетског субјекта о судбини света два блиска бића која почињу своје животе испочетка на другом крају планете , и на његовом првом утиску – топлини интимних ритуала и личног простора насупрот и упркос непријатном и мутном општем простору „ напољу ”, чиме превазилази и узнемирујућу носталгију .
Rainy Day , New York by André Kertész
58