Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 56
само из супротног смера?
Можеш ли их прочитати као један роман?
У кључу среће?
Можеш ли се радовати заједно са њима
и још више од њих том сусрету
који ти докони посматрач са прозора стана
ниси ниједним делом ниједном мишљу
усмерио и запечатио? 23
Кертесова фотографија Вашингтон сквер, Њујорк, 1954 (André Kertész , Washington
Square, New York, 1954) описана је, када су детаљи слике у питању, скоро класичним
екфрастичким поступком. Међутим, Хорват онеобичава приказ слике. Овом фрагменту
живота даје нарочиту живост и динамику употребом не баш уобичајеног другог лица
једнине, низом реторских питања од којих је песма цела саткана, а субјекат их може
упутити а) себи, б) читаоцу (сугестија како да фотографију/песму чита) и/или в) аутору
фотографије, и интензивним бројним контрастима. Фотографија практично оживљава тако
што је Хорват одмах, у првом стиху, препознаје и идентификује као причу, грађу језичког
медија. Она постаје могући љубавни роман, топла прича о случајном, судбинском сусрету
жене и мушкарца на снежној, белој, хладној позадини мегаполиса, простора отуђења,
празних душа, непријатне тишине, усамљености, трагова невидљивих људи по добро
утабаној стази свакодневице... Хорват релативизује могућност приче са хепиендом дајући
песми другачији наслов у односу на наслов Кертесове фотографије, а потом и
преиспитујући себе/читаоца о властитој способности да се замисли срећни миникосмос у
укрупњеном и безличном свету, дехуманизованом до тачке где је срећа само случајност.
Кертесова фотографија поступком екфразе постаје Хорватово и наше суштинско
преиспитивање.
23
Ото Хорват, Путовати у Олмо, Краљево, 2008, 19.
56