Драган Лакићевић Српска књижевна задруга
ПОЕЗИЈА И САВРЕМЕНИ СВЕТ
У књижевности , поготово у поезији , има нешто што тежи да је вечно . Обично кажемо : универзално – за сва времена , или за све просторе , језике , народе ...
Али , у свакој књижевности , поготово у поезији , има и нешто сувремено – што се односи на савремени свет . Нешто у чему се савремени свет огледа и испољава . И обратно . За уметност је важнији начин тог деловања , него склад песничког и савременог , који се подразумева .
Савремени свет није поезија ; умногоме није ни поетски свет , али неки његови елементи припадају или би могли припадати свету и језику поезије . Вид припадања јесте вид примене , обликовања или деловања елемената савременог света у песничком делу . У поезији су то : значења , песничке слике и фигуре , језик , израз емоција . У прози : стварност , мисао , време , поступак , и опет језик .
Од појавног света Хомеровог доба ми знамо само предмете и појмове које памти Хомерова поезија . Хомерово песништво одабрало је оне делове стварности античког света и унутрашњег живота античког човека који и сада функционишу у Илијади и Одисеји , а не постоје у људској употреби .
Данас , пак , толики предмети и појмови , схватања и осећања , савременог света функционишу у савременој књижевности , а шта ће бити с њима и са књижевношћу у будућности – зависи пре свега од поезије , никако од тих предмета и појмова и њихове трајности , тј . употребне вредности .
Слично је са нематеријалним савременим светом који подразумевају : дух , ум , мисао ... Дух , ум и мисао такође су оруђа или оружја старине , али имају своје савремене оквире и садржаје . Најважнији део савременог света управо чине дух , ум и мисао . Они се исказују новијим , тј . савременим средствима . Сонет је древна форма , али у савременом свету немамо право да га напустимо и да га сматрамо анахроним . У њему мора бити савремени свет . Стотинама година после Микеланђела , Петрарке и Шекспира , сонет данас мора да зрачи савременим светом : пејзажа и ума напоредо .
Можда једног дана неће бити мостова . Но , класична књижевност ће памтити један мост – На Дрини ћуприју . Преко реке ће се , можда , прелазити на неке нове начине , али ликови Ћоркана и лијепе Фате Авдагине остаће као и слике са Андрићевог књижевног моста .
Највећи наш лиричар на крају 20 . и на почетку 21 , века , Стеван Раичковић , песник Баладе о предвечерју , Песме тишине и Камене успаванке написао је најбоље песме с елементима савременог света – не само у простору сквера и трамвајских шина , чега није било у класичном свету , него и с елеметнима осећања , усамљености , отуђења
48