Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 42

метафоричност, без којих нема поезије. На овај начин поезија је остала без емоције,
полета, усхићења; приземила се, утопила у прозаичност и прозу. Постала је хладна, без
ватре. А такве песме нису више ништа могле да додају ни поезији ни животу. То је постао
говор из празнине у празно. Велики индијски песник, Тагоре, све ово тачно је рекао
једним стихом-афоризмом: ,,Или ватру у песму, или са песмом у ватру”.
4.
Утапање у науку и филозофију: Ова појава је спонтана реакција на претходну –
покушај спасавања поезије од приземности и баналности, њеним ,,подизањем” у сферу
филозофирања о крајњим питањима постојања. Да би се избавила из плићака баналних,
прозаичних досетки, песма се помера ка умовању о филозофским и метафизичким
идејама. Тако се неконтролисано умножавао број песама које личе на стиховани есеј, са
убијеним ритмом и згаслом метафоричношћу.
Овде, наравно, није проблем то што се поезија бави филозофским, ,,тешким”
питањима (увек се њима бавила), него у начину на који то чини – изразом који је ближи
научном и филозофском него поетском. Поезију је тако преплавио интелектуализам и
непрозирни херметизам, разметање различитим реминисценцијама, цитатима и
псеудоцитатима – доказима високе учености и ерудиције. Сугестибилност поетске слике,
магија симбола, моћ мелодије и ритма атрофирали су кад су потчињени интелектуализму
и постмодерној еклектичкој цитативности. Из песме се изгубио дрхтај душе, „сладост”
језика, простор тајне.
Ово је добро дошло непесницима и полупесницима, који су недостатак
инспирације и духовног напона заогртали у непроходни херметизам, зачињен позивањем
на митове, велике песнике, филозофе, научнике.
Ако неко не зна о чему је овде реч, треба да погледа серију прилога о младим
српским песницима из Политикиног Културног додатка, од пре пола године. Уредник је
великодушно уступао по једну целу страну једном младом песнику, са избором из његове
поезије и пратећим критичким текстом. Ово не помињем као проблематичан уреднички
потез (што свакако јесте), него као могућност да се провере напред изнете тезе о погубном
утицају пренаглашеног квазиинтелектуализма на савремену поезију. Не мислим, наравно,
да код неких од тих песника нема дара и песничког потенцијала. Верујем да ће се он
показати и опесмотворити кад се они ослободе заблуде да песма мора изгледати модерно,
да мора пленити знањем и ученошћу да би била у складу са духом времена. Када их
искуство научи да је песма увек била пројављивање оног најдубљег у нама у неисцрпним
могућностима језика.
42