Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 41

У постхришћанској, вестернизованој цивилизацији нашег доба човек је одједном
(одједном!) остао без вишег плана постојања; незаинтересован за смисао, истину, лепо,
добро, свето… За све што га чини узвишеним, изабраним бићем у природном току и
поретку. Чини се да човек разграђује и унижава саму идеју човека, сводећи себе на биће
нижег реда, селећи себе у „скотско мрвтило”, како у једном стиху рече Његош.
Одбрана поезије, дакле, мора кренути од залагања да се човек – лепо обучени,
цивилизовани двоножни мајмун – врати себи, свом исконском лику и позвању, бићу
створеном по божјем подобију.
Пошто ово прихватимо и разумемо, можемо се окренути поезији самој и
промишљању њеног унутрашњег самокретања. Од те тачке може почети анализа
њене анемичности и ерозије њеног смисла и друштвеног статуса.
У том погледу, проблем савремене поезије мора се посматрати као део глобалног
питања о месту и природи савремене уметности, која се нашла пред следећим изазовом:
како сачувати супстанцу ванвремености и окренутост апсолутним вредностима (истини,
лепоти, добру, Богу), а бити у дослуху са духом времена и његовим захтевима? При томе,
наравно, ваља имати у виду и специфичности поезије у односу на остале књижевне
жанрове, као и друге врсте уметности, о чему ћу после рећи неку реч.
У том смислу, издвајам неколико одлика и тенденција у глобалној слици савремене
поезије, у којима видим симптоме њеног слабљења и колабирања.
3.
Утапање у прозу: Од краја 19. века, традиционални везани стих губи статус
повлашћеног облика песничког изражавања. Од краја прве деценије 20. века, појавом
авангардних књижевних праваца, започиње доминација слободног стиха. Тада је започело
замагљивање границе између стиха и прозе , односно између поезије и прозе, будући да се
појам поезија (у свом ужем значењу) везивао искључиво за стих. Данас је та граница
сасвим неодређена и скоро небитна, јер је једина разлика између њих она спољашња,
графичка (у бележењу слободног стиха не користи се цела расположива ширина
странице).
Овo никако не би требало схватити као негирање слободног стиха и залагање за
везани. Појава слободног стиха била је природна потреба поезије, ако хоћете, и живота.
Историјске и културолошке промене, нова искуства о човеку и о несагледивости његових
граница, коначни тријумф идеја урбане и индустријске цивилизације које су удаљиле
човека од природних и стабилних представа о свету и животу, а тиме и од стабилних
облика уметничког и песничког изражавања – призвале су слободни стих, као нови, нужни
простор поетског израза. На сличан начин може се разумети и објаснити глобална
доминација слободног стиха у протеклих сто година.
Није, дакле, реч о томе да је слободни стих, сам по себи, донео нешто лоше –
напротив – већ о томе да је он временом губио своју супстанцу – ритмичност и
41