Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 37

Мирјана Ђукић и Милица Вујовић
БОЈА И ЧАРОЛИЈА СНЕГА И ПРИЧЕ
(Замишљени монолог Драгана Лакићевића)
„Ја сам песник свога доба, живота и града. Београд је основни рам мог живота, па и
мог песничког простора. У мени напоредо живи и онај други: митолошки, морачки,
брдски. Наши завичаји су „стојбине” и „велике тајне”. Завичај откривамо и у најзрелијим
годинама. Што су нам даљи, детињство и завичај су све сложенији, важнији и
симболичнији. Детињство обележава осетљиве људе – сваког другачије. Мени је
детињство било пресудно, не само за избор књижевног света, него и за цео живот. Моје
детињство не може се одвојити од завичаја. А завичај – познато је – није само место
рођења и одрастања. Завичај је духовни и емоционални комплекс, културно колико и
историјско-географско одредиште.
Моју лирску осетљивост увек започиње неки ритам који пре бира мене, него што ja
тражим њега. Доминирају боја и чаролија снега која je оквир и музика целе моје лирике. И
српска поезија је моја отаџбина. Родољубље је осећање шире од школског одређења врсте
лирских песама: љубав према отаџбини. Песничким правописом, Отаџбина се пише
великим словом. Она је род – ужи и шири: завичај, родитељи, земља. Језик, историја и
традиција, културна баштина. У реч отаџбина стају ми и Србија и Црна Гора. Свака реч
српског језика је родољубива. У песничком дару проговара српски језик. И што је песник
већи, његово очување српског језика је веће. Српска књижевна задруга управо бира
песнике и ауторе који су наставак најбољих традиција српске књижевности. Остаће оно
што ваља и што Бог уреди да остане. То нећемо одлучивати ми – књижевници, уредници,
чланови жирија, партијски службеници, центри моћи. И то је добро.
Кад сам осетљивији, то се одрази на језик и на ритам – нестају песме, стихови. У
свему осталом доминирају приче. Јунаци Лудачког рукописа су монаси своје врсте (за
којима „нико неће заплакати”) – желе да за живота чују реч на свом гробу, јер нису
сигурни да ће је уопште бити... Зато су ове моје приче мале легенде о божјим људима
Београда, споменици лутајућем духу – сањара, боема, бескућника, самозваних бораца за
спас и част света. Божјих људи има онолико колико их открије писац који казује параболе
о божјацима, а божјаци су исто јунаци. Можда су, у извесном смислу, и већи од јунака у
рату или у љубавном животу. Многи јунаци са београдског плочника дошли су однекуд и
нешто с собом донели, мада има и оних којима је највећи завичај мали космос сопственог
кварта – обала, пијаца, кафана, станица... Моји јунаци су заштитници правде и сведоци
истине, макар оне своје – јуродиве. У душама и идејама ликова са маргине друштва налази
се често више топлине, доброте, фантазије и духа – него у онима којима је професија да се
тиме баве. Хероји трају не само у еповима и споменицима, него и у бићу и срцу. Господин
Светозар, београдски адвокат, кога дотле нисам познавао, дошао је 2009. године у Српску
књижевну задругу и дао ми дневник који је писао док је на великој стени изнад родног
37