Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 35

Бојана Пјевалица
ВУК КАО СИМБОЛ У ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
Користећи се неким репетитивним симболима попут снега, шуме, подземља
песник спаја митско и овоземаљско, окултно и сакрално, људско и животињско. У делу, на
јединствен начин пресликава како универзалне, тако и појединачне вредности, па се тако
од корица до корица провлачи нит, један песнички занос ка свему ономе дале ком, негде
заборављеном.
Бег у прошлост, у историјско, у детињство, када смо били млађи, скоро паметнији,
када нам је било потребно мање. У тој потрази за божанским појављује се још један чест и
јак симбол, симбол вука. У песмама попут: Кула испод снега, Смрт вука, Кућна змиј,
Подземни анђели, Појава вукова. Митолошки вук симбол је контрадикторности.
Првобитно је служио као тотем за заштиту, а уливао је страх истим тим који су га носили.
Повезиван је с култом словенског бога Дажбога. Тотем је симбол питомог и дивљег,
људског и демонског. У песмама симбол је човека самог, његове бестијалне природе,
способности да се спусти на четири ноге и промени свој лик. Често узимајући облик вука,
Дажбог отелотворење сунца-живота, појавом хришћанства доби негативну конотацију.
Тако би и сам човек, у складу са својим делима и неделима, прелазио прво на једну затим
на другу страну. А човечије и вучје разликују само очњаци и канџе, и не каже се случајно
да је пас човеков најбољи пријатељ, кад је и сам човек један од таквих. Најкрволочнији,
алфа, онај који предводи.
Временом би човек утишао своје завијање, готово на кратко умирио своју ћуд ал'
вук би у њему остајао заувек гладан.
35