Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 34

Сара Бабић
НОВИ ПОЧЕТАК
(запис настао након неколико прочитаних песама
Драгана Лакићевића са мотивом снега)
Тумарамо кроз живот као у зимско јутро. Видимо обрисе људи који нестају у
вртлогу пахуља, за њима остају само блатњави трагови у некада белом снегу.
Многа су стопала оставила своје трагове у прекривачу наше душе. Неки отисци
се једва назиру у белини снега. Неке су оставили само случајни пролазници. Тек
неколицина трагова досеже до мртве траве на дну, до муља и блата. Празнине постајемо
свесни тек када почнемо да је испуњавамо. Надамо се да је свака следећа мећава баш та
која ће их сакрити али њихову тежину носимо увек у себи, без обзира на то колико
снегова падне.
Мислио сам да је дошла заједно с пролећем. Где је газила лед се топио. Тек
касније сам схватио да није знала куда се упутила али је опустошила све на путу до тамо.
У себи је носила шуме љубави, а за собом остављала поља смрти. Тамо где су њена
стопала стала, трава више није расла.
Још једна мећава. Још једна нова прилика. Улична светла одбијају се о свеж
нанос снежног огледала васионе. Боје се преливају једна у другу. Облици постају само
нејасне линије, из неког другог живота, никако блиски нама. „Нека све буде светло макар
да тако није, од неба па до дна.”
34