Јелена Лончар СЛАТКА ЈЕ МУЗИКА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
„ Разне приче збивају се у разним временима , и , још више , са разним људима . У заносу приче и писац је јунак .” У овој збирци - мозаику приповедака преплићу се животне приче , на први поглед , обичних људи . Али не очекујте и предвидљиве расплете .
Срећемо се претежно са исповестима грешних , „ малих ” људи . Највећи број прича испричан је сказом , што их чини веома динамичним и готово да чујете гласове ових ликова . Великог Ива Андрића посматраћете засигурно другачије из перспективе његове лекторке , која одмах пада на његово : „ Госпођице , могу ли да вас замолим за једно читање Ћуприје онако контролно , пријатељски ?” Андрић овде бива окарактерисан каваљерством , мирисом јабука , његова кожа је племенита .
Затим меланхоличне приче продавца књига који тврди да би га више ценили да је продавао прашак за буве , или фанатика који књижевне класике допуњује својим језиком , нарцисодиног песника Казанову , који покушава да напише Лабудову песму ...
Песник Момир Војводић , с друге стране , тврди да се и дан дањи смрт Смаил-аге Ченгића препричава наопако .
Намеће се вечито питање писаца : Имам ли ја за кога да пишем ? Нажалост , данас има више политике него естетике . Па је ли писац без награде и даље – писац ?
Једна од спона међу причама јесте да углавном струје еротски мотиви , са детаљним портретима жена , њиховог меса и покрета , њихових костију и косе . И - црвена хаљина . Она постаје обележје укупног живота , мерило лепоте једне жене . Она тек у малој црвеној хаљини може засијати , измамити једно : Ох ! и помутити ум средовечном писцу .
У исповести једне измишљене Виолете по ко зна који пут се потврђује Његошево : „ Ћуд је женска смијешна работа .”
И још по ко зна који пут да се љубавни јади испричају најлакше уз чашу – две алкохола , када се чула опусте . Љубавни доживљај писац дочарава као да се десио њему . Тако писац испадне велики заводник , а обично је велики паћеник .
Слатка је музика . Врло лако управо једна мелодија зна подсетити човека на свакакве анахроне ствари које је запамтио . Или на свакакве глупости . У ствари , човек је такав каква је песма која спава у њему . У ствари , живи се у песми ! Можда је песма баш та што бежи од човека , као што човек бежи од стварности .
30