Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 29

цвате у вечном врту. Он је прикован за живот бусеном, жилама, корењем и водом и осуђен
да снег сагледава само као овоземаљску појаву.
Но, чак и када представља овоземаљску појаву, снег је идаље симбол онога што је у
овом животу најближе вечном – симбол лепоте. Тежња ка лепоти је смисао којим песник
боји своје дане, покушавајући да у ишчекивању најузвишеније трајности испише стих у
снегу. („Тек траг лепоте и заноса/ Да ћу кад падне преко свега/ Написати на њему ко
сам”.)
Друга страна снега је хладна страна, неумитно следовање за живот окренут профаном, за
сумњу у Бога и у снег. „Сумња расте ко прољеће/ из снијега и неба/ Никад, никад снијег
неће/ Завијати све што треба” говори песник о онима сумњичавима који својим чизмама
каљугу и снег мешају у бљузгавицу и који не схватају да залеђено зрно росе није
умртвљено већ овековечено, да профане ствари, ако нема Бога, падају само ујутру и умиру
до подне. („Уђеш ли у шуму, у белини/ Где смрзле јеле глас проносе/ Далек од света,
сасвим ини/ Наћи ћеш кристал прве росе”). „Највише зебу руке кад се држе новине”, каже
песник. Када се срчано и панично стеже све што је овоземаљско, што је данас новост а
сутра прошлост, данас постоји а сутра не. Тада се човек „скочањи” од хладноће, тада снег
мрзне а не греје, тада претвара каљугу у мутан смеђи лед – лед који се у пролеће топи и
нестаје заувек док бистро зрно росе трепери нетакнуто и неодлеђено на сунцу.
Све Лакићевићеве песме су у везаном стиху, али не у оном архаичном, дечјем и
наивном облику који је сам себи циљ – оне су брижљиво римоване тако да буду музичка
пратња садржају и порукама његових песама. Рима је углавном укрштена, неретко и
обгрљена у катренима, а у дистисима парна и упркос својој правилности – неусиљена.
Тамо где је потребно да песничка порука јасно одјекне залеђеном гором читалачког ума,
песник ће, потпуно природно, одступити од доминантне женске и окренути се мушкој
рими, чувајући на тај начин и звучност и значењску пуноћу дела.
Лакићевићеве песме одликује и метричка асиметрија – многе од њих испеване су у
деветерцу или десетерцу који се каткад преплићу и у једној песми; велики број је испеван
и у дужем стиху – једанаестерцу, дванаестерцу или чак тринаестерцу и четрнаестерцу.
Ипак, заједничко за све ове стихове разнолике дужине, па чак и за песму Снег – једну
једину написану у осмерцу – јесте мирни, лагани темпо налик на плес пахуља које се
споро и ритмично спуштају у горе, увлаче у сваку пору Лакићевићеве поезије и
обележавају сваки њен аспект – музички, ритмички и семантички – трагом снега.
29