Јана Петровић ГОВОР СНЕЖНЕ ТИШИНЕ
Дуална природа снега у поезији Драгана Лакићевића , запис уз књигу „ Песник снега “, избор и предговор Александра Жежељ Коцић , Партенон , Београд , 2016 .
Песничка књига Песник снега представља избор који је из досадашњег , четрдесетогодишњег стваралаштва Драгана Лакићевића издвојила др Александра Жежељ Коцић . То је избор песама које су повезане заједничким мотивом снега – мотивом који се провлачи кроз Лакићевићево стваралаштво већ четрдесет година – још од прве збирке песама Између нас зима ( објављене 1976 . године у издању Матице српске ), настављајући се кроз збирке које су уследиле : Свеће на снегу , Снег пада душо , Снежни врт , Снежна икона . У овом кратком запису бавићемо се снегом као константом песничког дела Драгана Лакићевића , на „ узорку ” песама које су заступљене у овој књизи .
Лакићевићев снег веје по планинама и брдима , по пределима издигнутим изнад глибаи кала . Он веје на узвишицама најближим „ зиду небеском “ који дели Бога од човека и човека од смисла . („ Између нас је зид небески / Снијежне боје и облика ”) Тај зид је од снега и снег га једино може пробити , то је једини глас о себи који Бог шаље човеку , немо сведочанство о постојању смисла . („... све нас благосиља / Тишином која јечи боље од сваке речи ”) Ту тишину снежне мећаве , коју примећује песник ( у песми „ Бог над Морачом ”), обесмишљени људи тумаче као мук непостојања , као одјек звечеће и зјапеће празнине – као доказ да Бога нема . И управо зато Лакићевићев песнички снег веје само на узвишењу – јер нема сврхе да пада у блато , да гине у каљузијер је неће прочистити , само ће се помешати са депонијом града , начинити бљузгавицу која ће се разносити на чизмама безбожних људи . („... Прљало га / Све што се баци , ко год прође / Газила га свачија нога / Поган ничијег пса , такође ”) Његов снег веје у планинској забити – чистој , исконској , неокаљаној забити по којој кроче још само они који разумеју говор снежне тишине и чују глуво обраћање Бога . („ Певам о сненом снегу у далеким брдима / На белим ливадама , где траје вечна зима / Где нико неће доћи докле год снега има ...”) Тај снег има дуалну природу : он греје душу , духовно , мрзне тело и пролазност ; он својом топлотом и сигурном вечношћу греје траву и цвеће . Он не убија ледом , он прочишћује , даје травама нови живот – васкрсава их , јер када се снег отопи долази пролеће – вечно пролеће коме се песник нада („ Вјечан нам се снијег чини / Све поравна и ублажи / Не знамо да у бјелини / Цвијеће и биље снажи ”). Стваралац , зато себе види као травку – „ мрава који је хтео да пређе Хималаје “ ( из песме „ Снег и трава ”) – човека који је , опијен светом тајном лепоте („ Обузет лепотом – реским љубавним сјајем ”) – хтео да спозна Божје дело . Свест о топлоти снега и његовом награђујућем својствуводи песника не до мирења са пролазношћу и до њеног ишчекивања , већ до прижељкивања снега . Он чезне за завејаношћу , за престанком овоземаљског живота и Божјом руком која ће га пресадити да
28