Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 24

Луција Данилов
СЛАТКА ЈЕ МУЗИКА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА И СВИХ НАС
У причи Драгана Лакићевића Слатка је музика уједно се и тражи и избегава
одговор на питање односа човекове жудње и његових могућности, непремостивог јаза
између хармоније која се рађа у нама и њеног потпуног остварења у стварности ван нас,
која својом несавршеношћу гуши сваки савршени тон који ниче на плодном тлу
безграничних жеља и неспутаности.
Доминантна је људска немоћ пред пробојем ирационалног у свакодневицу: та
подсвесна музика није било каква, то је сва музика коју је људско ухо икада чуло; она је
присутна увек и свуда, на улици, у парку, у трамвају, она у себи садржи све мелодије –
звукове са старих плоча, забрањене строфе, химничне ритмове – и једино што је као
замисао одваја од савршеног звучања јесте глас – спона између стварног и доживљеног
бића, граница између жеље и могућности, и вечита човекова веза са светом у коме јесте и
од кога не може побећи. „Можда песма бежи од човека, као што човек бежи од
стварности,“ каже приповедач, „па се песма враћа, као што се враћа човек.” Глас човека
укорењује за стварност која му је дата, а свест о неостварљивости држи савршену
мелодију оковану у човеку, дајући јој могућност да се изнова рађа и буде прочитана са
човековог лица – али са очију, не са усана.
Лепота и савршена форма могу се осетити управо у тој неостварености. То
безгранично подручје могућности које можда никада неће угледати светлост дана штити
сваки тон од одласка у фалш, чини да песма одјекује у слуху онога који је пева, а глас је
замењен ћутањем јер је он само квари. Глас ту необуздану бујицу из сећања, подсвесног и
доживљеног претапа у једноставне звукове, сковане у складу са људском физичком
природом, а не са жудњом и стремљењем који њу надилазе.
Песму покреће све. Мирис, боја, покрет. Мелодије се буде и комешају, ређају једна
за другом или теку паралелно, не реметећи једна другој ток све док их стварност, којој су
оне остале скривене и непознате, у томе не прекине. Тада се повлаче у тишину. Али чим
се стварност врати у своје оквире, не задирући дубоко у подсвест свих нас из које тонови
израњају, мелодије настављају свој ток, јер нема речи којом не почиње нека песма. Оне
живе и бораве у мислима са циљем да некад продру ван човекове главе, али са вечитом
препреком у невештости, јазом између неограничене сфере жеље и ограниченог поља
остварљивости.
Али може ли људска немоћ икада скрајнути песму за њено савршенство и лепоту?
И како је слатка та музика која је осуђена на вечно задавање бола човеку који је не може
гласно исказати? Можда је она, у својој неспутаности, независно од људске везаности за
временито, још давно прескочила провалију која ју је ограничавала, јер ништа што постоји
у простору и времену није онолико лепо како може бити замишљено: дрво иструли,
гвожђе зарђа, глас постане жамор. Само музика у човеку наставља да постоји, обликујући
ван њега стварност, која њу никада неће доживети.
24