Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti

лику Грујa који као младић гине у Другом светском рату на страни партизана. Касније, у роману долази до најјачег контраста – сцена у којој Грујов брат, главни јунак, на суду брани једног од становника Лутова, Кркељића, осумњиченог припадника Југословенске војске у отаџбини. Светозарово, премда незнатно, кашњење на рочиште, може се тумачити симболом кашњења правде која долази најчешће онда када многи могу и без ње. Као залутали талас прошлости, у немирно море садашњости, вук долази у Јовановићев живот. Прво преко мисли јер су оне, (цитат) „моћне, човек немоћан” а на крају у стварности која се у овом специјалном случају може назвати самоћом. Али и то је предвидео ранији ток ове књиге где су засијале речи: „Вук ће долазити само ако је човек сам”. Вук се почео појављивати као мотив у савременој српској књижевности онда када су њене лучоноше поново почеле истраживати своју старословенску прошлост. Вук у овом делу није крволочна животиња већ претходница и сутрашњица изворног човека, оног Словена чије је име немира постало темељ за све вишеспратнице које градимо својим речима. Он је најдаља прошлост, жртва ближе прошлости, као што је ближа прошлост жртва садашњости. Тако се изморен вук, изрод своје истребљиване врсте, и адвокат некадашњих идеала, срећу и проналазе један другог у вечности, која је и даље, по Светозару, релативан појам. Знатно дуже од клесања именâ страдалникâ траје увежбавање словâ Мирослављевог јеванђеља, по тексту иста као и сва остала јеванђеља у православном свету, али по слици и поруци најбитнијег. Син Николин их утискује на паус попут иконописца који од тврдог грумења припрема животворне боје. Свако име постаје лик и цео камен постаје даска за сликање. Прича о споменику тада постаје прича о иконостасу храма на Посјеченом катуну. Један од битнијих елемената овог дела јесте његова изразита интертекстуалност. Поготово битан пример је парафразирање Базалковог романа Шагринска кожа, тј. његовог најпознатијег цитата о глаголима хтети и моћи. Полазећи од њих, Лакићевић гради стварну слику, правећи на неки начин књижевну бифуркацију тако што реку два поменута глагола „рачва“ на два, у слоју значења поприлично деградирана тока: „хтети, а не моћи” и „моћи, а не хтети”, као два једина избора модерног човека и његових слабости. Женски елемент у првом делу његове књиге скоро и не постоји, касније се он и те како укључује помоћу две епизоде, док његов значај на крају потврђује дилема главног 21

Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 21