Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 19

Њега не занима ни да ли је жена за којом чезне удата, ни да ли има децу, јер „жену попут
ње такве ствари не треба питати. То ништа не мења”. Он је посматра свакодневно,
издалека, из кафића Неимар. Посматра њену башту, а „човекова башта је као и његова
душа. Душа има свој подрум као и кућа. У башти свако види оно што има у себи”. Он се
пита зашто му је потребна баш она, непозната, далека, полупостојећа. Ипак, постаје му
важнија од свих сталних бића и ствари.
У Лакићевићевом роману на занимљив и неочекиван начин укрштају се путеви
главних јунака, што је чини узбудљивом за читаоца. У једном делу књиге наш писац каже:
„Све су књиге , мање или више случајно, долутале до нас. Кад смо их тражили нисмо их
лако налазили. И свако је из друге књиге усвојио нешто друго: реч, израз, мисао. Опис...
Заволео ову или ону особу... То је случајни и лични избор ‒ по сродности или по
судбини.” Док чита, пред пажљивог читаоца искрсава низ егзистенцијалних питања за
чијим одговорима он „копа” по својој башти – души, преиспитује своје изборе.
Свакодневно трагамо, на одговоре покаткад наилазимо, понекад их нема, али је значајно
спознање да на том вијугавом животном путу нисмо сами, а Лакићевић нас својом причом
уверава, како би рекао Андрић, да „ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни
једини“.
19