Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 18
Маја Стокин
ЧЕЖЊА ЗА ЛЕПОТОМ
(O ЉУБАВНОЈ КЊИЖИЦИ Драгана Лакићевића)
Сви смо трагаоци за лепотом. За различитим видовима лепоте. Свесно или
несвесно чезнемо да се она појави, и у ближњима и у нама. Такође, свакодневно, с мање
или више вештине, покушавамо да пронађемо одговоре који би наш живот учинили
смисленијим. Тражимо знакове који би нам потврдили да смо на правом путу. О таквим
јунацима је реч и у роману Љубавна књижица Драгана Лакићевића.
Радња се одвија у Београду, Њујорку и Франкфурту. Србији су у то време уведене
санкције и прети јој опасност од бомбардовања, а велики број српских интелектуалаца и
младих људи напушта Србију јер је време кризе. Арсен је један од њих, лекар средњих
година, универзитетски професор, посвећен каријери. Он одлази у Њујорк где постаје
директор на једном микробиолошком институту, у животном добу када осећа да му радни
ентузијазам лагано сплашњава. Помало је затечен и пред собом запитан: „Одустајем ли
сад и од медицине? Одустајем ли од себе? Или то медицина, у ствари, одустаје од мене?”
Уз Арсена, Лакићевић слика и портрете жена са којима је у емотивним везама. Бојана је
бивша супруга главног јунака, лепа, али из перспективе њеног мужа незадовољна, жена
која не воли ни саму себе. Из галерије женских ликова, а „без доброг женског лика нема
ни драме, ни филма, ни књиге” издваја се Шила, „жена у педесетим, успешна
Американка„лепог и младог лица”, захваљујући којој Арсен напредује, љубавница и одан
пријатељ. Захваљујући њој Њујорк je сан. У њеном малом стану – Винограду, оази
препуној књига и вина, Арсен проналази свој мир. Главни јунак је у годинама када се
присећа и својих београдских љубави. Хана је жена која ништа није заборављала, ништа
захтевала. Памти њене очи „пуне блудне туге и неке лепе женске патње” и пита се,
двадесет година после, шта је са њом, са Тањом, са осталим женама које су му значиле...
Централни догађај ове љубавне приче из три дела јесте моменат када главни јунак, у мору
неотворених пошиљки, случајно наилази на малу свеску зелених корица, листова увезаних
црним концем. Без имена, потписа и адресе. Доживљава је као драгоценост коју страхује
да не изгуби. Захваљујући њој, оживљава београдске успомене јер, како каже: „Он у
Њујорку живи, али о Београду сања”. Књига је уједно и занимљива поетска студија о
љубави и лепоти непознате жене. Писац ове књижице – писма пажљиви је посматрач
лепог женског лица на фотографији које постаје предмет његове чежње. Он пише „есеј о
људском лицу, пре свега о погледу: како га свакога дана видимо другачије. Како се ту
мења и лице и онај ко гледа”. Очи су, по њему, „отворене, као и душа, као искреност
једног пресудног дана”. По њему и фотографија одражава нечији карактер.„Одаје
невидљиву енергију, сету, страст, сензибилитет”.