Путујем , посрнем , станем , лебдим , вучем се речи су којима нам песник конкретизује неопипљиви и неизмерљиви унутрашњи , духовни напор приликом путовања кроз себе и свет око себе . Међутим , то није узалудни пут у непознато . Јер , како песник каже :
Знам – на неком ћу листу Наћи песму за себе Истину , најзад , чисту Од које и сам зебем .
С друге стране , Лакићевић своје надахнуће и духовно испуњење проналази у чистим и божанским манифестацијама зиме - у снегу и пахуљама . У песмама Снег у брдима , Снег , век , појаве као што су снег и пахуље видимо представљене на онтолошком нивоу као ентитете , то јест песник их оживљава и персонификује као да су бића која имају хтења , расположења , стања и реакције :
Певам о сненом снегу у брдима На белим ливадама где траје вечна зима ... И пахуље трепте у небесима ... Певам о сненом снегу у далеким брдима
Aли тај снег је и метафора за вољену драгу , или је вољена драга метафора за снег :
Не пада ово снег , то вејеш ти у мени ... Са лишћем и са снегом као са тобом срастам Кад ме дотакнеш дахом севера и хладноће Ти мене заледиш - кад нећеш и кад хоћеш Кад не буде вејало извише Београда Твоје ће биће снежно у мени још да пада .
17