Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 16

Гордана Мутић ЈЕЗИЧКИ ИЗРАЗ У ЗБИРЦИ ПОЕЗИЈЕ СНЕЖНА ИКОНА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА Односом језика, мишљења и стварности и њихом повезаношћу бавили су се многи лингвисти, али и савремене когнитивистичке и лингвокултуролошке теорије. Оне језик посматрају као материјал за истраживање појединачних слика стварности које су устојене захваљујући деловању механизама мишљења у контексту људског искуства. С друге стране, језик више него било шта друго представља слику нашег личног, интимног и јавног идентитета.У њему су сублимирана сва лица наших друштвених улога, социјалних стереотипа, али и емотивних надражаја. уметничких домета и стваралачких поступака. Језик је симбол нашег бића, који, било да је у писаној или говорној форми, илуструје наше схватање света, његово разумевање или неразумевање. Снежна икона Драгана Лакићевића представља заустављени, окамењени поглед на стварност забележен језиком изразом. То је уједно и наставак песникове запитаности над оним што је далеко иза њега, али и оним што је одраз његове садашњице. Почев од наслова збирке Снежна икона, у који су уткани метафорички елементи оног светог, чистог, неотуђивог наноса људског, преко наслова песама као што су: Тамо и овде, Путујем сабласним ливадама, Обасјање, Пут у завичај, Пловидба...па све до песама о савременом граду, граду његове садашњости, а то су: Београд, Кула на Калемегдану, Авала,Топчидер, потрага за песмом... У том трагању за собом песник бира језички израз којим ће свет унутрашњег немира и радозналост устројити конкретним језичким знаком. Да неизрециво изрази, саопшти. Он полази од корена,од чистог и вољеног завичаја, али се осврће и на сада и овде, и по сећању лагано пребира слике и утиске који су најдубље трагове оставили. Његова замишљеност над собом условљена је искуственошћу мисаоног кретања од дубоких, тамних слојева бића па све до конкретних, појавних манифестација. Језичка слика света песника темељи се, између осталог, и на појмовној метафори. Лакићевићево понирање у себе самога концептуализовано је као кретање, тј. као путовање. Спознаја је апстрактна, неопипљива, те је зато из тог апстрактног домена песник преводи поредећи је са појмом из конкретног домена, тј.са кретањем. Лирски субјект је у једном тренутку тамо, у другом овамо: он путује сабласним ливадама између заноса и обмане, он лебди по сјајним одајама, вуче се по спорним кафанама, или пак каже Наједном све утихне, ништа се не помера Свет се сав притајио у маглама морачким А у мом бићу као у скали топломера воз лети кроз васиону ка једној јаркој тачки 16