се не може , ниједан народ се није изнад њих уздигао . То су речи које дефинишу наш јединствени , матични идентитет – име и презиме .
Светозар Н . Јовановић у камену ниже редове имена и презимена . Речи су трудне значењима , иза сваке се крије синестезија емоција и сензација . Оно што мушкарац добије и наследи по рођењу , остаје до смрти . Име и презиме се не мењају , без обзира на то у каквим временима се егзистира , па нестаје . На известан начин , оне су константа чак и у нашој традицији промена . Зато их он и уписује у камен . Јер , „ име не оде за човеком у Царство Божије .“ ( Лакићевић 2015 : 24 ). Презиме се понавља . Ту су представници различитих генерација породица , обједињених истом судбинском драматиком – сви су отишли прерано , супротно законима природе . Сви су страдали у неком од безброј облика борби за слободу , на истом простору . Векови у којима су постојали се разликују . Разлози њихових ратова и сукоба се разликују . Заставе се разликују . Ставови се разликују . Униформе се разликују . Исте су им , само , нација и вера . Па ипак , сада , у 21 . веку , први пут су овде сви заједно , а облак камене прашине , коју длето ствара , брише све наведене разлике . И више нису само бројеви , симболи трпљења , или револуција . Сада су поново људи , са именом и презименом . Овим уникатним чином , уписивањем 1328 слова у камен , Светозар Н . Јовановић ће вратити идентитет погинулим Лутовцима :
„ Можда се Лутово зове по лутању душа . А душе лутају јер не могу да се скрасе – нису окупљене . Гробови знани и незнани , у близини и даљини ... Имена су им распарена , помешана , погубљена , а то значи забоављена , нестала с камених плоча и трулих крстача . (...) Сад се враћају – на ову плочу , коју им подиже он ” ( Лакићевић 2015 : 80 ).
Али , прича није била потпуна док није са камена транспонована у књигу . Уписујући Јовановићев експлицитни чин незаборављања у уметнички текст , Драган Лакићевић ће затворити круг и обезбедити му трајање , независно од природе и физичких разарања . Писац је написао универзалну причу о човеку , који је записао причу о прошлости . Заједно су исклесали Сабор погинулих – споменик могућности да се траје вечно , упркос променама .
15