Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 14

Јована Реба САБОР ПОГИНУЛИХ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА КАО ЧИН НЕЗАБОРАВЉАЊА
Култура рата је интегрални део балканског идентитета , али и симбол морања , хтења и жудње у временима промена . Народ , који вековима опстаје кроз наизменичне фазе трпљења и револуција , у кратким периодима мира обнавља сећања на проживљено и гради систем вредности на основу такве прошлости . Циљ је увек идентичан : не заборавити , овековечити национално биће кроз искуство и бити спреман за неизвесност будућих промена . Заправо , на њих се рачуна као што се и на смрт рачуна – вера у стање константног мира гуши се код сваког појединца већ после инфантилног периода . Народи на овим просторима пролазе кроз векове трагајући за давно изгубљеним сном о трајању . Па ипак , трагајући за слободом и независношћу , неминовно и непрестано ( п ) остају марионете туђих потреба и планова . Резултат је оно што се не мења : дуги , крвави , укочени редови жртава , безимених , обавијених , као жицом – бројем који их дефинише у зависности од рата , од битке , од револуције . Све се то зна и ништа ново нисмо казали . Али наш писац јесте . У својем дневнику-роману Сабор погинулих Драган Лакићевић је описао круг око јединственог чина морања , хтења и жудње у временима промена . Индивидуалног чина који захтева другачији однос према описаној традицији обезличавања страдалих .
На самом крају 20 . века у Београду , уроњеном у муљ катастрофалних политичких одлука , те обезвређеном свакодневним бомбардовањем , главни јунак романа и писац чудноватог дневника , Светозар Н . Јовановић , донеће одлуку да не прихвати улогу жртве ратовања и трпљења :
„ Ових дана сви су патетични , он се труди да не буде , а то нешто значи – можда нешто крупније или озбиљније од патетике која прати сваки патриотизам и квари га ...” ( Лакићевић 2015 : 10 ).
Његова борба неће имати милитантни предзнак . Неће се , такође , претворити у бег и порицање сопственог идентитета , као код многих који ће отићи далеко , згађени безнађем и беспомоћношћу – општом и појединачном . Он ће остати , очишћен од заблуда , очишћен од жеље за бегом . И учиниће оно што се заправо одувек радило – забележиће причу .
Трагом својих корена , духовних и генетских , Светозар Н . Јовановић ће поћи у Црну Гору и у завичајном Лутову , потражити простор за оно што има да каже . Наћи ће га у камену . Стена , глатка и нетакнута , готово паралелна са небом – преобразиће се у предстојећим данима , недељама и месецима у јединствен текст . Адвокат из Београда ће одбацити конформизам до тада познатог живота и постати клесар , који са грозничавом упорношћу уписује речи длетом у камен . И што даље одмиче у изабраном послу , све мање ће постојати сумња да греши у избору . Међутим , изазивају га снови , „ кошмар са пакленим мислима “ ( Лакићевић 2015:30 ), подсећају зашто није добро да човек прати слободну вољу , распрскавају му страхове у вези са неуспехом мисије . Али , дан доноси мир и посао се у тишини наставља . И редови се нижу . Ћирилична слова , из Мирослављевог јеванђеља , дефинишу речи , јединствене , а опет , стотине и хиљаду пута виђене . Изговорене . Без њих
14