Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 10

демонских изобличења, али без оне отровне силине тадићевског „поганог језика”. За такав
говор Лакићевићева танана лирска осетљивост није била предодређена.
Од збирке Бог на Косову (1990), Лакићевић се враћа традиционлном стиху, а
његове основне теме опет постају завичај, прошлост и судбина народа; језик и песма; и
све више и пресудније – православна духовност, живот у заједници повезаној вером и
судбином. Манастир Морача и завичајна брда опет постају средиште које за себе веже све
што је важно, све што животу даје смер и смисао – оца, мајку, породицу, родну кућу,
реку и планине, иконе, књиге, празнике, српске јунаке и песнике, Горски вијенац, небо,
Бога... Уз мало ризика, можемо закључити да се Лакићевић скрасио у везаном стиху, као
свом природном и коначном песничком изразу. Тражење израза и песничког облика има
скривено, важније значење и оно представља оспољени вид унутрашњег трагања за
ослонцем и скровиштем, за духовном кућом, како на једном месту рече владика Николај.
У песми Кула на Калемегдану, песник каже: „На тој тврђави чајеш као заточник вере / Ту
схватиш раздаљине, смање се хемисфере / Ту