Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 97

Суштина поетике | часопис за књижевност
V
Тражи се један џемпер.
Вуна му је острижeна са херцеговачких оваца. Прела је
једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда,
која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске
магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене
коже. Носио сам га годинама, све док од њега нe направих
личност.
Његов леви рукав мирисао је на гар старих железница.
Његов десни рукав мирисао је на повратак из војске, џип
»вилис« и товатну маст за конзервирање мотора.
Онај део који зову ранфла мирисао је на »герлен« једне
младе даме; предња страна – на трулe даске једног сплава на
Ади Циганлији, када се спава потрбушке.
Било је ту још неких мириса: хладних ходника са
расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мeнзe »Стари
град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна
шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се
нe сруши – свега и свачега јe у њему било.
Увeчe, на мору, тај џемпер сe могао елегантно носити
свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему сe
киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се
поцепао на трњу.
Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер, кога свe није
додиривао, одакле све није био избачен са својим власником,
тај стари сиви џемпер!
Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недо-
стаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како
сам могао да га оставим код куће! Вратих се ранијe него што
сам намеравао. Поотварах све ормаре – није га нигде било!
Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у
замену за ћурку.
Да нисте случајно негде видели мој џемпер?
Нико ништа нe зна о њему. Шта да радим?
97