Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 81

Суштина поетике | часопис за књижевност
СОНЕТ
Гле, у овим мрљама оставих савест
Као неку крв која уме да шапће
За мене сада све тамне јаме знаће
И леденим прстима дражиће подсвест
У бледој зори окупах моју песму
Неспреман за нож у сунчаном бубрегу
Расти дрво моје на слепом белегу
Врисни муњо жарна у телу претесну
Песник мора да пуку стварност укине.
Метафора је пут кроз древне дубине.
Заменимо места струнама на лири
Видећемо свет утопљено, унутра
Птица је давно погрешила због сутра
Ко песму пева, обале не помири!
ПРОРОЧАНСТВО
Брзоплето саплићу се моје зоре
И из руку бацају време на страну
Док на лицу моме не освану боре
Ја љубим живот, ту болест несврстану
У ватри беже тренуци плодотворни
Свака моја реч је погодак у мету
Ти слушаш живот, анђеле отровани
Док смрт ти распаљује крв пренапету
81