Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 62

Суштина поетике | часопис за књижевност
Све блеђе, блеђе, већ ће да згасне
Још тренут, секунду коју
Па ће ишчезнут заједно са мном
Чим вене своје раскинем страсне,
Чим крв источим своју.
Ко чежњих дрхтај чаробних жица,
Ко рајска мелем, струја,
Чује се благо вескање птица
И сладак пој славуја.
Уз тај пој миловах некад
Пун страсна огња жива,
Не слутећ да се у купи сласти
И капља жучи скрива.
Уз тај пој некад имадох с њом
И мио час и убав.
Уз тај пој стекох, уза њ
Нек сада и своју погребем љубав.
Отпојте птице, звонко отпојте
Дирљиво сетну коју
Да препун звука заћутим вечно
Кад крв источим своју.
Сеоске моме на извор журе
Обалском травом меком,
Чује се песма праћена смехом
И котла тупом звеком.
Младост златна, ти зрачна слико
без иједне црте грубе,
доба кад душенесвесно жуде,
а срца кроз сан љубе.
62