Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 61

Суштина поетике | часопис за књижевност
груд`ма сањао небо/Зар све да згази?/ Међутим, свесно
учињен њен грех истакнут је молитвом, коју поистовећује са
њеним признањем /"Опрости ми, Боже!" Погледа у ноћ и
отшкрину врата/. Један сукоб био је кобан по Даринку.
Разјарен, љубомором доведен до безумља, Војислав извршава
погубни чин пуцајући из пиштоља у жену коју воли. Драму
описује песмом Из једне шетње, у којој се, пред злокобни
тренутак, наслућује његов предлог да му се врати, говорећи
јој /Хајдмо" – ја рекох – Тимоковом врелу/ Ту ћемо сести/ и
сањати снове/ али и њено противљење /"Не" - рече она -
"Страшим се тог врела"/, и његово упорно убеђивање /Ал`
драга" – рекох – "пут је тамо стрмен"/. Међу последњим
строфама јасна је његова изгубљена нада у њен повратак, као
и извршење злодела /Залуд је враћах! Гвоздено упорство
Сјаше из њеног зажареног ока; Док на по пута јогуница лепа,
Суста и клону...и даље ни крока/. Увидевши шта је учинио,
црна јата суморних мисли населише му очајну душу. Пожелео
је да заувек нестане, а на који начин говори нам у поеми Над
извором Тимока /да крв источим своју/. Попевши се на
стену, чекао је тренутак своје вечности, посматрајућиу свом
клонулом уму раздобље проживљеног, којег постаје свестан
тек када му полако живот истиче /О, ал је сладак, привлачан
живот Уочи саме смрти./
НАД ИЗВОРОМ ТИМОКА
Раздрљен, сломљен, разбарушен
На стени сам високој.
Сумрачак, мутно праскозорје,
Јутарњи мир и покој.
Беспутна врлет, хаос стења
Где која прска биљка
Доле река, млин.
У млину туробно сја светиљка
61