Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 51

Суштина поетике | часопис за књижевност
благослови. А Он је умирућима од љубави
дао да најблаженије грожђе окусе.
Звезда је све својим златним одсјајем залила,
а магла велом покрила.
Много је анђела стало на врх тајанствене игле
која је небо уз земљу пришила.
И пружиле су се лествице од седмих небеса,
од почетка и краја времена
до ове суве земље са ветровима наготовс,
до ових бесплодних суза, до овог мртвог камена.
И свако је почео да мисли шта да на дар принесе
Детету, Човеку мука и страдања.
Пећина је рекла: животиње у топлом крзну,
пустиња је рекла: колевку мојих таласања.
Злато, тамјан и смирну - рекли су мудраци.
А небо: звезду.
Сиротињско огњиште - жар.
Пастири - своје ликовање.
Ирод је рекао: смрт,
а срце моје: мене,
мене принесите на дар.
ПОВОДОМ СМРТИ ОЦА
Тата, ти више нећеш морати да се на овој земљи
мрзнеш и клизаш,
да смрзнуту беживотну сузу са трепавица скидаш,
да због ветра свој смешни шешир на чело намичеш
и нагињући се напред, у сусрет њему идеш.
51