Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 26

Суштина поетике | часопис за књижевност
Две песме | Кристина Јанковић
НЕК ТЕ ПОНЕКАД НА МЕНЕ СЕТИ
Сиве ми зенице твоје заробиле душу
каменом оштрим запалиле свест,
па огањ гори под срцем мојим
у даху прожимам свет…
Зачарана лепотом, сруших све у трену
покајном муком жртвовах све,
ал’ не могах тебе, никако теби
да сломим ти крила последњи пут.
И остаде нада, да снева док гања
по пољу мутном у мени сву студ,
не могу никог другог да волим
залуд ми бриге, узалуд труд.
О, нека гасну, док севају жари,
по небу муње одасвуд,
кад тол’ко те волим, па нека патим
кад не умем бити с тобом друг.
Дајем ти ружу, чувај је добро,
нек те понекад на мене сети,
што срце осети, вечно да пламти
кроз славујев небески луг!
26