С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ДОЂЕ ТАКО ЧАС У ЖИВОТУ
Дође тако час у животу некако сув , бездахан , закочен , сморен – попут привида да успеваш дисати , а не можеш . Дође час , па сутрадан као да га није било . Све сија од јутарњих боја , од ватре и силе радосне . То се наш пут од првог до другог екстрема ту усложњава . Идемо доле па горе , као болесници , мало депресивни – мало манични . Добро је док се не претера у скакању , док се не изгуби контрола психе . Али то је живот , то га чини живљим , јер боли срце , спушта па подиже разум . Живот – то су непрекидни часови наших осцилација , ритмика , динамика , музика , патос , или тек екстаза , парадокс , иронија . Живот као со , хлеб , вода . Као потреба . Од пролећа до лета , од јесени до зиме , од рођења до гроба – само је борба , вечна борба са животом . Али само нека траје .
СУМЊЕ
Хеј ! Прозор је сужен , а видокруг је узет . Поглед је зато кратак . Сумњо , остани на прозору часак . Уста су световна , најела се , напила усана других , прича разних о несрећама давним . Виде ли , сумњо , божјег изасланика ? Ено га , гледа са заносне литице вечнога царства . Видиш ли , краде ли се машта да путује
24