Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 23

Суштина поетике | часопис за књижевност
Три песме | Марија Стојиљковић Марстој
ЛУДИЛО
Сени моја, пролази још један дан.
Сунце не долази да зарумени сан.
Срећа би заблистала као искра дечјег пева.
Срце би куцало као тупеж невиног става.
Али – чемер би пекао речи као пекач,
и сузе би изнова на уздах ставио.
Све би сени практиковале
лето у звер да прикажу,
и јечам да стружу са пола ступца.
Сваку реч да додам, и кад продам
да заблиста ми корак на
узглављу човековом.
Све бих дала кад не бих крала
туђе речи као своје,
да прикажем пад као туђ.
Осама ми често затвара пут,
и здрави ме уздах свеца
као свица што зора буди.
Главо моја, дај полуди, и изнедри
једном веселу песму, и све их
опиј небеским сводом,
полиј их све божјом водом.
23