Знам | Александар Стевановић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Знам | Александар Стевановић
Крштен сам на Бели петак када сам имао четрнаест месеци . Као дете сам неколико пута причешћиван . Нисам ишао на веронауку . Оче наш сам научио из црквеног календара са неких десет или годину више . Нешто касније прочитао сам Православни мисионар за годину 1960 ; сећам се текста о филму Бен Хур . Упознао сам касније и Стари и Нови завет . Нико ми никада није говорио да верујем у Бога , да сам православне вероисповести , да сам Србин ...
Брава шкљоцну и дедина силуета се указа на вратима . Иза њега жута светлост се пробија и боде нам поспане очи . Ништа не каже , већ само оставља отворена врата , а брат и ја скачемо из топлих кревета и журно навлачимо одећу на себе . Брат , старији и бржи , први стиже до улазних врата и отвара их . Ја их затварам .
Зора још није сванула , али све се види . Снег је . Мраз нас поздравља , додирује и штипа нам образе . Силазимо низ спољне степенице на чијем нас крају дочекује деда . Ставља руку у џеп и вади прегршт кукуруза којим нам пуни рукавице , а онда и своје . Навлачи рукавице и дохвата своју велику секиру која га је чекала наслоњена уз зид . Дуле и ја узимамо две мање .
Деда креће , за њим Дуле , па ја . Пролазимо поред штале из које се зачу фрктање коња , а онда излазимо на раван . Снег дубок , али деда снажно прти . Дуле ступа у његове стопе , ја у Дулове . Тихо је , мирно , чује се само хрскање снега ... и шкрипа , цијук у мојим ушима , али тако мелодична , и тако прија , и тако позната . То је оно исто што сам чуо и пре годину дана – хармонија тог јутра .
Прелазимо раван и хватамо се утабаног сеоског пута . Ходамо још неких педесетак метара и залазимо у шуму . Видим да је деда почео да осматра лево и десно од пута . Након кратког времена застаде и поче да се пење уз обалу , а ми за њим . Зађосмо десетак метара у шуму и деда се заустави . Ра-
20