Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 16

Суштина поетике | часопис за књижевност
софру и омијемо судови. Пита мајку одкуде је ов’ј Добри, а она
ми рече да је сиротиња, да нема нигде никога и много малка
имање. Али, да људи причав како је вредан и поштен. Колко
је, деца, мајка ми била добра жена, наместила му је да си
легне у чисто, у собу сас браћа ми.
Јутре д’н, к’д стана, видим двор сметен. Питујем мајку
кој га је смеја, а она вика Добри.
– Море, кад би имаја на нас некој да ни двор мете и да
све ради уместо нас. Не могу на миру ниједну серију да
одгледам. Таман седнем, а они Стојанчо, па си седнаја. Кој
мислиш волови да ће ги поји. Шталу неси изринаја целу.
Узимај књигу, телевизор неће ти ништа даде.Сви се насме-
јасмо овоме. Баба Стојна настави:
– Тетке, долази Добри, и вика на мајку ми. Теја сам и
воду да донесем, али не знам куде је кладанац. Она рече да
идемо Митра и ја с њега и да донесемо воду. Узедосмо
каначеки и пођосмо. Добри ћути. Ћутим си и ја. Срам ме да му
прозборим, а и не знам што да га питам. Стигнасмо и Добри
седна да црпе воду с лејку. Ја му додавам каначеки. Пипнаше
ни се руке и он си напуни оп’нци с воду.
Ту се насмејасмо слатко. Баба Стојна се подиже са сто-
лице, отвори креденац, извади кутију Romansa, и стави на
тањиру колачиће испред нас.
– Једите, деца. Замаја се с причање па заборави да ве
послужим и с колачеки.
– Настави, баба Стојно - рече Драга мљацкајући.
– Куде стана? А, да! Добри смо га сви у кућу заволели.
Такој за Света Петку, за собор, татко ми је и њега поновија.
Собори сам много волела. Изнадођев људи, па пуно ч’чко. 2
– Тако је и сад – рекох.
– Да, али пре беше поштовање међу људи. У руку млади
стари целивав. Род се поштујеше повише него с’д. К’д оти-
днасмо на собор, прво у цркву улегнасмо, иконе пољубисмо,
2
препуно
16