Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 12

Суштина поетике | часопис за књижевност Прихватање садашњости А како ствари стоје у доживљају реалности, шта када никако не можемо да се помиримо са временом или када је оно проблем и препрека? Какви онда стихови настају, кад се време које живи у мени не слаже са оним у коме станује моје тело, па се боримо и патимо и не знамо како да се избавимо и нађемо ако не срећу, оно макар мир, нарочито када је љубав у питању: Дошло је време да прихватим то што ме не прихвата, и да се помирим са тим да ћу ипак морати да умрем више од једанпут. (Душан Стојковић, Тужно сунце) Храбро и оштро своје песничке слике гради Јованка Стојчиновић Николић - Ту поред нас. Волим такве песме - освешћујуће ударце, слику стварности и правог себе у њој, слику пада и подизања, једном речју - живот. Време нас може постарати и зборати, али ако знамо да се купамо у светлости и удишемо живот, часовник времена може и да стане. И зато не треба дозволити да нас време одређује, јер оно и не постоји, јер у нама заувек живи једно дете, којега се често треба сетити - и шта је желело, волело, чему се радовало. Немојте га изгубити из вида, јер ако га заборавите, ништа друго у животу нећете успети да досегнете. Дечака ја тражим, баш међу овим дрвећем, лишћем. И нема га. Само стаза којом је газила та нога лака, као да се и сада познаје стопа свака. (Александар Стевановић, После година свих) Част старијима, али нисам сигурна да су они увек зналци. Може се много тога научити и од младих. Уосталом, 12