С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Ја сам очајно терао месец , звао зору , плави зрак !", урликнуо је , и утом , нечији кораци се слише у ноћ .
" Ко је у мраку ?", упита уплашено . Није желео да га неко види , можда би га оптужио , напао , или још горе , отерао . Хтео је да седи крај песниковог гроба , да можда заплаче , не би ли се на крају осмелио и закорачио у ноћ пуну мраза .
" Не знам да ли смем ", проговори меки женски глас , " можда хоћете да будете сами ."
" Не мари ", рече Црни човек погнуте главе , и погледом грешника поздрави уплакано бело женско лице , песмом огрнуту Ану Сњегину .
" Како је само мирно ", рече она , бришући сузу која тек што није пала на земљу . " Чекала сам да сви оду . Осећала сам да ће вечерас пасти снег ", рукавицама је хватала пахуље . " Познавали сте песника ?", упита је Црни човек . " Још из детињства , прошли смо много тога заједно . Знала сам да ће му пијанство донети несрећу , мучило му је душу ", гледала је песниково име исписано лепим белим словима . Скоро да су била потпуно завејана . Пришла је и рукавицом избрисала снег , скинула свој шал и спустила на земљу . Црни човек је није гледао , није се усуђивао да подигне поглед , па је само нервозно гладио свој цилиндар , ослушкујући путању невидљивог Месеца .
" Све невеште душе несрећне су , ко цветови ", уз уздах је прошапутао стихове . " Касно је . Остајете ?"
" Не , мој пут је јасан ", окренула се и насмејала . " Кад песник заспи , не треба га будити ."
" Збогом , пријатељу мој ", рече Црни човек и спусти цилиндар на клупу .
Нестали су у белој ноћи , тихо , као снег што пада . Поново је мирно на Вагањковском гробљу . Једино повремено прошетају , ситним корацима , не реметећи тишину , не будећи песника , седам жутих и керуша .
♥ ( По мотивима песме У Англетеру су убили Руса Марка Јуришића )
103