Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 102

Суштина поетике | часопис за књижевност
Прича из заумља | Јелена Цветковић
НОЋ НА ВАГАЊКОВСКОМ ГРОБЉУ
Мирно је на Вагањковском гробљу вечерас. Сви су
отишли, остали су само свежи трагови у снегу који тек што је
прекрио промрзлу земљу. Отисци многих ципела, дрвених
штапова и капута који су се током поподнева вукли по
децембарској белини, окружили су цветну хумку несрећног
песника, мировали још који часак, а онда почели да нестају
под нестрпљивим стакленим пахуљама. Треба утоплити једну
песничку душу.
Неко је, изгледа, заборавио цилиндар. Стоји на клупи,
побелео од снега. Лаки дашак ветра му повремено открије
излизане крајеве, али брзо бива поново сакривен у рукама
зиме. Мирно је, као да многи данас нису прошли крај овог
гроба, поклонили се и отишли. Неки су нешто шапутали,
спуштали погледе ка земљи, брзо одлазили. Све њих песник
није слушао, заћутао је и заспао, престао да куца на затворена
врата. Mирисао је далеке ливаде свога завичаја.
"Морам мало да седнем, на ногама сам цео дан", рече
један човек, подижући цилиндар са клупе.''
Појавио се ниоткуд, из управо рођене ноћи, његова црна
силуета продубила је млади мрак.
"Толико си ме мрзео, млади песниче, да нисам требао
доћи. Чуо сам данас дошаптавања, неки ме чак и окривљују за
твоју прерану смрт. Јесмо се свађали, али ти никада нисам
пожелео земљу."
Устао је и почео да шета крај поређаног цвећа, прелепих
орхидеја и белих ружа. Рука му је задрхтала над пахуљама
украшеним цветом, па је брзо савио у песницу, притом
затварајући очи.
"Шта ја сада да радим, вољени песниче?!", одједном
јаукну Црни човек, а налет јаког ветра му украде глас. "Ти би
порекао, знам, али те ноћи те нисам звао хулиганом, читао
твоју одвратну књигу, мој поглед је био пун сажаљења, патње.
102