Париски синдром | Page 40

СНОВИ ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ некад волим да стојим пред огледалом увлачим стомак и замишљам како је бити мршав и имати ситне кости бити мршав и имати танку кожу увлачим стомак и замишљам како је куповати одећу јер ти се свиђа а не јер само у то можеш да станеш како је носити уско и светло и рупичасто увлачим стомак и замишљам како је сигурно када те људи не гледају као чудовиште јер имаш вишка на претек и једеш помфрит за ручак увлачим стомак и замишљам како је не крити се иза врећастих дуксерица не бежати од свог тела пригрлити оно што јеси некад волим када те чујем како лупаш шерпама не би ли утишао моје мисли певаш ми conversation 16 и зовеш да читамо Дилана Дога на каучу некада волим како твој глас звучи када кажеш да су стрије кул тетоваже муња да сам најлепша када сам срећна да није битно колико сам тешка али данас нећу да чујем како кажеш: „ниси дебела, лепа си“ јер мрзим колико само мрзим да се питам зашто не могу да будем оба? 40