Париски синдром | Page 39

МОЈ ИЗБОР твој је смех зелен као пролеће истачкан жутом и белом и љубичастом топао колико и само Сунце твоје су очи гласне као музика као све песме које сам икада волела пуштене у исто време у шакама држиш читав космос круг испуњен мраком и светлом круг који нема почетак и крај када врхови твојих прстију корачају низ моју руку галаксије остају на површини моје коже звездана прашина ме целу покрива ти си сигуран да смо ми по Платону исто биће растављено на рођењу ти си сигуран да ти се зато врти у глави сваки пут када ме видиш ти си сигуран да су наши атоми били једни поред других када је свет настао ти си сигуран да се зато држимо једно за друго оволико дуго ако бих морала да бирам између седења у атељеу са Монеом док слика бескрајно плаве барице са локвањима и лежања са тобом на топлом песку градске плаже одабрала бих тебе без размишљања 39