Париски синдром | Page 11

ЗЕЛЕНА „свет је дивно место па се више не плашим умирања“ мрзим како говориш то као да је толико лако као да не мислиш о смрти сваког јутра док переш зубе сваке вечери пре него што заспиш сваки пут када урадиш нешто погрешно смејеш се држиш главу међу коленима леђима наслоњен на зид овде смо већ неко време и све губи смисао не даш ми да зовем хитну кажеш, можеш ово сам али знам знам да немаш авионске несреће и падове са високих зграда у глави сада знам да мислиш о спавању на плажи под сунцем и буђењу два метра испод површине отворених очију са водом где је ваздух био 11