ПОКРЕНИМО СЕ - ЗБОРНИК РАДОВА ПОКРЕНИМО СЕ - ЗБОРНИК РАДОВА 2018 | Page 178

Образовна функцијауџбеника је одређенамером квалитета самог уџбеника а квалитет уџбеника је један
одкључних механизама за обезбеђивање квалитета образовања, заједно са квалитетом процеса
наставе/учења, квалитетом наставника, квалитетом физичких услова, срединеу којима се одвија учење и
квалитетом ученичких постигнућа (Ивић, Пешикан, Антић, 2008).
У неповољним околностима једног образовногсистема, уколико је тешко или немогуће утицати,
променити, реформисати остале механизмеобезбеђења квалитета образовања, најлакше јеи најбрже и
најбезболније променити уџбенике и осигурати њихов квалитет. Када се обезбеде квалитетни уџбеници,
онда се преко те књигеза учење(која може релативно лако да стигне досваког детета, било оно у селу,
граду, у осетљивим, маргинализованим заједницама и слично),последично могу обезбедити позитивне
промене у образовном систему (много пре у односуна промену понашања наставника, обезбеђивање
дидактичке опремљености школа и слично) (Ивић, Пешикан, Антић, 2008). Тако квалитетни уџбеници
„држе“ ону доњу границу, брану испод које квалитет образовања не сме пасти.Обрнуто, у повољним
образовним околностима,добар уџбеник је снажна полуга која олакшавасинергистичко дејство осталих
механизама којиобезбеђују квалитетно образовање.
РАЗВОЈ УЏБЕНИКА У СРБИЈИ
Први Српски Буквар, који се може сматрати и нашим најстаријим уџбеником, делоје инока Саве, монаха
из Дечана, а штампан је у Венецији 1597. године. Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика,
објавио је свој Први СрпскиБуквар у Бечу 1827. године.
У Кнежевини Србији, чији идејни творац је био, Јован Стерија Поповић, 1844-те год. донет је Закон о
установљењу Сабора Просвештенија, установе чији је важан посао био да се бави школским
уџбеницима, од прегледања, мишљења о њима, до препоруке књиге коју је требало издати. На даљи
развој уџбеника у Србији највећи утицај имали су Закони из 1886-те и 1898. год. којима је уведено
обавезно школовање. Почетком XX века са отварањем нових школа, са све већим бројем ученика,
повећава се и број уџбеника, који ће се у Србији дуго употребљавати.
Након Другог светског рата један од приоритета нових револуционарних власти, било је описмењавање
и образовање широких народних маса. Уџбеници се брзо пишу, штампају и углавном су скромно
илустровани и лошег техничког квалитета. Извршно веће НР Србије, јула 1957. год. доноси одлуку о
оснивању Завода за издавање уџбеника, као републичке установе са самосталним финансирањем.
Оснивање Завода било је у функцији да се за Велику реформу система школства, која је започела 1958.
год., припреме одговарајућа дидактичка средства.
Са развојем уџбеника у Србији расла је и потреба да се он проучава као феномен од стране различитих
стручњака. Средином седамдесетих година прошлог века уз помоћ озбиљних истраживања припремљена
је Општа концепција уџбеника и Концепције уџбеника за поједине предмете. То је био значајан
документ који се засновао на теоријским разматрањима и емпиријским истраживањима.
Интересовање за проучавање уџбеника и то не као збирке чињеница из неке науке, већ као социјално-
културног говорног средства за ментални развој у ченика расло је међу истраживачима, тако да је било
све више радова на ту тему. Централно место у истраживању имао је Институт за психологију
Филозофског факултета у Београду. Прво, теоријска испитивањауџбеника дала су допринос његовом
разумевањукоје проистиче из социо-конструктивистичкогтеоријског оквира (Ивић, 1976а, Ивић,
1976б;Плут, 1990; Плут, 2003; Плут, Пешић 2003; Пешић, 1998; Пешић 2005, Требјешанин, Лазаревић,
2001). Начином на који је конструисан, уџбеник имплицитно или експлицитно сведочио теорији учења
која је у његовој основи, о ра-
зумевању каква је природа онога који учи, какве су његове могућности и компетенције, каои како се
одвија процес учења, уз помоћ којихмеханизама, под којим условима, шта су потпоре том процесу и шта
су могући исходи процесаучења (Ивић, 1976а; Ивић, 1976б; Ивић и сар.;2005, Ивић и сар., 2008;
Пешикан, Антић, 2007;Пешикан, Антић, 2003; Плут, 1990; Плут, 2003;Плут, Пешић 2003; Пешић, 1998;
Пешић, 2005).Емпиријска истраживањаразличитих генерација уџбеника из наше земље, алии других
земаља, доприносила су даљем разумевању конструкцијских потенцијала уџбеника. Користећи метод
анализе садржаја добијенису налази који указују како различита решења ууџбенику могу имати
различите ефекте на самоучење (Пешикан, Антић, 2009; Пешикан, Антић,2008; Пешикан, Антић, 2007;
Пешикан, Јанковић, 1998). С друге стране, уџбеник има могућност да експлицитно, али и имплицитно
преноси систем вредносних порука, којима отвореноили прикривено даје васпитни модел деци. Јасно је
да важнипедагошки проблеми настају кадауџбеник преноси вредносне поруке (рецимо ополним
стереотипима, Пешикан, Маринковић,2006, Маринковић, 2004) који нису у сагласности са званичним
васпитно образовним циљевима, или када се у уџбенику на различите нечине(једно експлицитно, а друго
имплицитно) шаљусупротне вредносне поруке. Ово је све посебноважно код вредносно осетљивих
садржаја каошто је историја или однос према појединим догађајима, личностима, социјалним групама
(Антић, Пешић, Пешикан, 2008; Плут и сар., 2002а;Плут и сар., 2002б; Плут и сар., 2001; Пешић-
149