33
КЛИК 6
Литерарни радови
То што је неко најмањи или најмлађи не значи
и да је најмање вредан. Кад год би ми пало на памет да
Детињство оставља трагове
немам гласа у својој чети јер сам најмања, сетим се
мајушног комарца који ме сву ноћ упорно држи будном.
Старији људи кажу да је највреднија ствар у
Њему величина и није толико битна.
животу имати срећно детињство. На шта су мислили кад
су то рекли? Шта је тачно срећно детињство?
Сад кад сам старија увек мислим својом
главом.
У мом крају сам ја најмлађа. Деца са којом сам
се играла, па чак и моје сестре, била су старија од мене
Марија Чечарић VIII 3
најмање две године. Наш комшилук чинили су старији
људи мало необичне нарави. Највише смо волели да се
играмо на путу, знајући да ће лопта сваки пут прећи код
Један је Вук Караџић
неког у двориште. Кад год би нам лопта прешла код
баба Цвете, никад нам не би била враћена. Она је
Увек сам као мала размишљала откуд нам сви
посматрала наше „дивљање“, како је она то често
ти гласови и сва та слова у језику. Нагађала сам да ли су
називала, својим оловносивим очима и не би нам дала
она одувек постојала или је неки веома значајан човек
лопту из свог дворишта.
хтео та слова, па су их сви морали користити.
Једног дана чета дечака и остали у дружини су
се окупили и смишљали неки план. Мени су пришли на
крају и рекли ми да стојим код руже и будем стражар.
Знајући да сам најмлађа и да сам из скоро свих похода
дружине била избачена, овај задатак ми је значио више
од свега. Пратила сам уздигнуте главе сваки њихов
покрет. Баба Цветина кућа је стара швапска кућа, мало
реновирана и окречена. Њена капија је дрвена, слабо
закуцана ексерима и оронула. Најстарији дечак је
извадио тврду фудбалску лопту из свог дворишта.
Прстом је показиво неки знак и из све снаге шутнуо
лопту у баба Цветину капију. Сва дечурлија се
разбежала, наравно, сва осим мене. Сви су знали да је
она то видела. Она је знала ко је то урадио. Изашла је из
свог дворишта и мислим да сам је тад први пут целу
видела. Ниска је и мало пунија, крештавог гласа и
оштрог погледа. Ја сам се скаменила. Мислила сам да ћу
упасти у руже и да ме више неће бити. Ухватила ме је за
подлактицу и одвела код мојих родитеља. Била сам
уплакана, а она им је само прстом показала на своју
капију. Моје родитеље није занимала моја прича, а и да
их је занимала, тад нисам могла никакав звук да
испустим осим јецаја. Уследила је казна, наравно, и нека
ћушка. Ништа ме у том тренутку не би више заболело
од мог срца, поноса и дечије наде. Кад ми је казна
истекла, дружина је са мном наставила да се игра као да
се ништа није десило. Па, њима се ништа није ни
десило. Као најмлађа исплакала сам све несташлуке за
сваког из чете понаособ.
У првом разреду сам сазнала нешто о буквару,
а самим тим и нешто више о Вуку Караџићу. Мислила
сам да је то човек који је направио буквар и ништа
више, али сам погрешила. У старијим разредима сам
добијала све више и више информација о њему, а једна
од најважнијих је шта је све прошао и колико се борио
да бисмо ми данас имали овако уређен језик и правопис.
Иако је имао доста противника и оних који нису
поштовали његов рад, није одустајао. Многи би људи
одустали и оставили своју борбу, али не и он.
Размишљао је о свом језику и о будућности. Данас када
погледамо свој језик, помислимо како су га и људи у
прошлости користили без проблема. Много њих ни не
зна кроз шта је све прошао језик да би био данас овакав
какав јесте, а још мање за оне који су се за то борили.
Због тога треба да волимо, поштујемо и
користимо свој језик, а не да сваки дан све више и више
користимо туђе речи и присвајамо их. Ми можемо барем
толико да урадимо као захвалност Вуку и осталима за
борбу и пожртвованост.
Кристина Растовац VIII 1