24
КЛИК 6
Представљамо ученика…
било нешто занимљиво што сам могла да радим у свом
животу.
Клик: Ко ти је највећа подршка у писању?
Виолета: Моја највећа подршка у писању су моји
родитељи зато што кад год ми треба помоћ да схватим
нешто о чему желим да пишем, они ће увек бити ту да
ми то објасне. Али имам и једну посебну особу, а то је
моја млађа сестра, због које управо неке песме добијају
своју тему или буду шаљиве. На пример, у једној
песми требала ми је шала, и ту шалу нисам могла да
нађем док нисам питала своју млађу сестру за то.
Клик: Ко је твој највећи узор од писаца?
Виолета: Мој највећи узор су сви писци који су
написали неку књигу која је у мени пробудила неко
осећање. Када год бих отишла у библиотеку, увек бих
тражила неку књигу у којој могу да пронађем себе и
неку књигу уз коју ће ми бити забавно. Тако да сваки
писац који напише књигу да би свом читаоцу дочарао
шта он у ствари жели да каже о животу јесте писац
који ми је узор.
Клик: Како те другари подржавају у писању?
Виолета: Пре него што сам завршила књигу „Бисерне
очи“ имала сам идеју да напишем књигу,
„фантазијску“ књигу, зато ми је требала помоћ
другара. Требали су ми ликови који ће подсећати на
њих. Зато сам од неких другара тражила да измисле
своје име у тој књизи. Тако да се надам да ће моју
књигу, једног дана када је будем завршила, можда неко
и прочитати.
Клик: Шта највише волиш да пишеш?
Виолета: Највише волим да пишем... па управо сам
рекла! Некако волим да пробудим осећања у људима.
Осим тога, одувек сам, и као мала а и сада, волела виле
и чаробњаке, иако знам да то није истина! Верујем да
ћу моћи да пробудим својом маштом туђа осећања и да
створим истину као кроз своје песме и књиге, своја
дела.
Клик: Како је то бити писац? Шта мислиш о томе?
Виолета: Веома је тешко бити писац, зато што се
понекад појаве људи који те спречавају у томе.
Понекад ти на пут стаје порекло као на пример код
мене. Али бити писац има и своје добре стране, зато
што кроз писање можете да сва своја осећања
покажете. На било који начин, кроз неку сцену, неки
дијалог, свеједно. Просто, важно је само да уђете у то
што пишете и показаћете шта већ имате, тј. своја
осећања.
Клик: Како се родила идеја да напишеш књигу?
Виолета: Било ми је досадно преко зимског распуста, а
стварно ми није било ни на крај памети да кренем да
учим, знам да се то дешава код свих. Тако сам кренула
да пишем кратак састав, али тај састав мало-помало се
претворио у причу и сада та прича носи своје име и
требало би да се одштампа! Пре свега, хвала другару
Марку Тишми што ми је дао идеју за књигу, тј. име за
књигу.
Клик: О чему ће бити реч у књизи? Да ли желиш да
нам откријеш нешто више о томе?
Виолета: Ја могу да вам опишем и прву и другу књигу.
Прва књига,,Бисерне очи“ говори о девојчици која је
пореклом из Шпаније, где живи са својим оцем.
Међутим, они су јако сиромашни, а њена мама је
умрла. Девојчица остаје сама у свету зато што нико не
може да јој објасни како у ствари функционише
одрастање. Након тога, њен отац је шаље код
породичне пријатељице Сабрине, која је одводи у
Француску. Притом, девојчица не зна, пошто јој је и
мајка из Француске, да јој тамо живи бака. Она се
игром судбине среће са својом баком. Оне су заједно
само тај један дан. Њих одваја интернат у који је
обавезна да иде. Главни лик себи обећава да ће
открити шта се у ствари десило са њеном мајком и зато
она, након успеха у животу постаје доктор... И открива
да јој је мајка умрла од канцера. Али нажалост њој то
више није важно, зато што је наследила један таленат
од своје мајке. Наследила је дар за сликање, цртање и
вајање. И она због тих свих својих дивних дела има
право да отвори галерију у Шпанији и тамо среће свога
оца и пријатељицу у колицима коју је оставила за
собом, када је отишла у Француску. Она помаже својој
другарици да прохода, али јој пријатељица говори како
јој је жао што она није остала у Француској, зато што
би тамо вероватно успела више. Након неколико
недеља она добија вест да јој је умрла бака и да је сву
своју имовину оставила њој. А крај књиге је реченица