19
КЛИК 6
аплицирамо за интервјуе, рестартујемо и
бутујемо системе…
Ипак, статус свих ових речи није исти!
Канал, профил и инсталација су већ одомаћене
речи. За неке друге постоје прикладни домаћи
синоними, па заиста нема потребе да
„шерујемо“, ако можемо да делимо, да
аплицирамо ако можемо да се пријавимо и сл.
Посебну врсту речи чине оне које имају домаће
синониме, али их ипак не преводимо, јер са
изворном, страном речи нијансирамо неко
значење (ретко који синоними су идентични у
употреби) – четовање би могло бити ћаскање,
али четовање ипак није исто што и ћаскање, већ
оно у нашем језику значи „разговор преко неке
ТРАНСКРИПЦИЈА
Када се имена из страних језика преносе у
српски језик, пишу се прилагођено, тј. онако
како се читају, ћирилицом или латиницом
(Хари Потер или Hari Poter, али не Harry Potter).
То се зове ТРАНСКРИПЦИЈА и она се односи и
на стране речи које су одомаћене у нашем
језику или су на путу да то постану (нпр.
пишемо Фејсбук и Јутјуб, а не Facebook и
YouTube).
електронске мреже“, чиме се прецизира не само
радња (као у речи ћаскање), већ цео контекст у
коме се та радња одвија.
Највећи проблем су речи које нису
уопште постале део српског језика, и то не
мислимо само књижевног већ ни разговорног
који је у широј употреби. То је језик који се
појављују у одређеним сферама – нпр. међу
младим „гејмерима“ (= играчима видео-игрица)
или у неком пословном, корпоративном свету. Ту
наилазимо на речи као што су briefing,
brainstorming, level, brewler, event, coins итд. Ове
речи се могу превести, али се не преводе већ се
користе у свом изворном облику, јер служе групи
људи повезаних заједничким интересовањима,
али често из различитих језичких заједница. Оне
постају неки начин споразумевања, али и симбол
препознавања међу њима, као што је латински
језик за све лекаре света. Ипак, ову појаву не
треба гледати као пожељну за свакодневни
говор и ван „затвореног“ контекста. Једна је
ствар када прихватите интернационални појам
„селфи“ (за који немате домаћу реч), али га
пишете прилагођено, и уклапате га у граматички
систем српског језика (дате му српски нагласак и
мењате га по падежима), а сасвим друга када у
разговору на српском језику употребите речи
какве су фешн вик (енгл. fashion week) – у
непроменљивом облику (дакле, без граматичких
категорија којима подлежу све одомаћене речи)
са енглеским нагласком и положајем гласова, а
притом имате на располагању једноставан
превод „недеља моде“. То је негативна појава
коју су домаћи лингвисти назвали англосрпски
(енглески + српски)! Текст написан на овакав
начин је тешко транскрибовати (прилагођено
писати), а последица тога је и да га је тешко
писати ћирилицом, јер сте стално у ситуацији да
мешате ћирилицу и латиницу… Истина, постоје
теме када се то не може избећи!
Да закључимо – увоз страних речи је
уобичајена појава за сваки језик и њоме се
суштински језик не угрожава. Када бисмо чекали
да смислимо реч за сваку нову појаву, успорили
бисмо значајно и прихватање те нове појаве у
својој култури (да смо покушали својевремено да
појам
компакт-диск
преведемо
неком
кованицом која би садржала реч тањир или
плоча у себи, не само што бисмо имали
проблема да га логички раздвојимо од
кухињског прибора или грамофонске плоче, већ
бисмо вероватно пре дочекали Јутјуб, него што
бисмо се навикли на ту „тањирасту плочу“).
Међутим, насилно увођење речи где „хејтујемо“
домаћи језик, а „лајкујемо“ појмове као што су
бекстејџ, мејнстрим, офис и сл., јесте негативна
појава и треба је избегавати.
И на крају, сетимо се речи Душка
Радовића: „Волимо српски језик свакога дана по
мало, јер он нема никога другог осим нас“.