КЛИК број 5, мај 2018. | Page 26

УЧЕНИЦИ ПРЕДСТАВЉАЈУ 26 Причали су ми о храбрим прецима Свако има своје претке и сви су били по нечему посебни. Нечији преци су били лекари, нечији земљорадници, а нечији рудари. Ја потичем из породице војника. Скоро сви моји преци су били војници. Издвојио бих мог прадеду Петра. Прадеда Петар је био рођен 1921. године у месту Босанска Дубица на планини Козара. Као младић је послан у школу за официре. Школовање је прекинуо Други светски рат и мој прадеда Петар се одмах придружио партизанима. Храбро се борио против Немаца, усташа и четника. Заробљен је крајем 1942. године на Козари и послан у логор у Немачку. После свега пар дана у логору он је побегао и пешке се вратио у партизане. Заробљен је поново 1943. године од стране усташа кад је кренуо да посети своју породицу коју није видео ни чуо више од две године. Тада је и сазнао да му је цела породица побијена у логору Јасеновац. Његови другови партизани су га спасили исти дан. Борио се до октобра 1944. године када је у јуришу на планини Папук од експлозије гранате остао без десне руке изнад лакта. Иста граната му је нанела и више рана у десну страну груди. Сломила му је сва ребра и пробушила плућа. Лекари су рекли да нико са таквим ранама не може преживети. Мој прадеда је преживео. Одликован је већ у рату орденом за храброст и Орденом партизанске звезде. После рата је одликован са још неколико медаља и одликовања. Једно од одликовања је чак добио од руског амбасадора. Иако је са свега 23 године остао без руке и постао инвалид, мој прадеда Петар је имао храбрости да живи и ствара породицу из које сам потекао и ја. Ђурађ Кецман 4-1