УЧЕНИЦИ ПРЕДСТАВЉАЈУ
26
Причали су ми о храбрим прецима
Свако има своје претке и сви су били по
нечему посебни. Нечији преци су били
лекари, нечији земљорадници, а нечији
рудари. Ја потичем из породице војника.
Скоро сви моји преци су били војници.
Издвојио бих мог прадеду Петра.
Прадеда Петар је био рођен 1921. године
у месту Босанска Дубица на планини
Козара. Као младић је послан у школу за
официре. Школовање је прекинуо Други
светски рат и мој прадеда Петар се одмах
придружио партизанима. Храбро се
борио против Немаца, усташа и четника.
Заробљен је крајем 1942. године на
Козари и послан у логор у Немачку.
После свега пар дана у логору он је
побегао и пешке се вратио у партизане.
Заробљен је поново 1943. године од
стране усташа кад је кренуо да посети
своју породицу коју није видео ни чуо
више од две године. Тада је и сазнао да
му је цела породица побијена у логору
Јасеновац. Његови другови партизани су
га спасили исти дан. Борио се до октобра
1944. године када је у јуришу на
планини Папук од експлозије гранате
остао без десне руке изнад лакта. Иста
граната му је нанела и више рана у десну
страну груди. Сломила му је сва ребра и
пробушила плућа. Лекари су рекли да
нико са таквим ранама не може
преживети. Мој прадеда је преживео.
Одликован је већ у рату орденом за
храброст и Орденом партизанске звезде.
После рата је одликован са још неколико
медаља и одликовања. Једно од
одликовања је чак добио од руског
амбасадора.
Иако је са свега 23 године остао без руке
и постао инвалид, мој прадеда Петар је
имао храбрости да живи и ствара
породицу из које сам потекао и ја.
Ђурађ Кецман 4-1