Школски часошис „Клик“, број 4
УЧЕНИЦИ ПРЕДСТАВЉАЈУ...
Хачико
Кането Шиндо, познати јапански филмски
режисер, продуцент и аутор режирао је 48
филмова. Такође, он је аутор многих књига
које су пре, а и после његове смрти
преточене у филмове. „Деца Хирошиме”,
„Голо Острво”, „Последња порука” и
„Хачико”, само су неке од многих прича које
је он написао и режирао.
„Хачико“ је предиван филм рађен по
истинитој причи из 1934. године, што га
чини још лепшим и интересантнијем. Филм
почиње проналазењем пса Хачика од стране
Паркера, просечног америчког човека који
се једне хладне зимске ноћи враћао са
посла. Хачико, мали пас, расе акита, седео је
у снегу када га је Паркер Вилсон приметио.
Јако је желео да га поведе кући, али испрва
то није урадио зато што се то његовој жени
не би свидело. Међутим, након што је прво
Хачика оставио у снегу, Паркер се вратио и
повео га са собом у свој дом. Када је Кејт
Вилсон, Паркерова жена сазнала за Хачика,
потпуно равнодушно је рекла своме мужу да
га стави у шупу у дворишту, у којој је било
изузетно хладно. Тешка срца је то урадио.
Паркер је сваки дан, пар сати пре посла
устајао да би посветио пажњу Хачику,
играјући се са њим. Увидевши и схвативши
колико се Хачико и Паркер воле и колико
значе једно другом, Кејт је попустила и сама
заволела Хачика који је постао део
породице. Он је свако јутро, чекао Паркера
поред капије да крене на железничку
станицу како би ишао на посао. Када би
Паркер отворио капију, Хачико би одмах
изашао за њим пратећи га до станице, а
чекао га је и у повратку с посла у тачно 17
часова. То је трајало годинама: буђење,
играње са Паркером, праћење до станице и
чекање на истом месту увек у исто време.
Хачико је постао познат и локални људи су
га познавали и сви су знали зашто је сваки
дан на истом месту и сматрали су да је
најоданији пас. Споменик Хачику на том
чувеном месту испред железничке станице
показује колико су га људи поштовали и
волели. Али, нажалост, догодило се нешто
што је Хачика требало да наведе да прекине
да га чека. Али он никада није престао.
Узалуд је једанаест година, до своје смрти,
наставио чекати Паркера на истом месту
железничке станице.
Овај филм је, по мом мишљењу најлепши,
али и најтужнији филм који сам гледала.
Веома ме је дирнуо и, искрено, пуно
расплакао, и данима након гледања ме
пратио и терао да размишљам о њему.
Замерки сигурно немам, зато што сматрам
да је филм одрађен одлично и са пуно труда.
Топло га препоручујем свима!
Тијана Чечарић 8-1
22
ОШ „Растко Немањић—Свети Сава“ Нова Пазова