преокрет, као рат, њихов број постаје све већи. Човечанство је
два пута осетило ову промену, због које се и данас осете велике
последице. Први светски рат, велике жртве, земља и данас
натопљена крвљу, уплакани потомци, а са њима очи испуњене
мржњом. Све то само рат може да донесе, али осим овог
укаљаног наслеђа постоји и оно по којем само Божје очи могу
узнети сваког човека. Његова обавеза у нацији јесте да буде
лојалан својој земљи и да се поноси њоме, али сваки грађанин
који је чини има безусловну љубав према њој и због тога је свака
обавеза беспотребно подсећање. Многи људи су се борили за
своју нацију и без речи би давали своје животе за њу, међутим,
смрт им је била мала казна у односу на прелазак на страну
непријатеља које би им ропство наметнуло. Они који су имали
једно порекло, а којима је на папиру била исказана друга
припадност, борили су се на страни своје такорећи „друге мајке“,
због које су заборавили крвне везе и уједно целокупно њено
постојање, само због пружене љубави, припадности и топлине
истинског дома. „Као свој на своме“ – то је једна изрека,
делимично тачна, која показује прави однос и љубав према
своме пореклу. Порекло неких људи јесте достојно сваке пажње
и дивљења, неки се свог порекла стиде, док неки ни не знају за
његово постојање. На примеру свих лојалних грађана, било да су
или не крвљу повезани са њом, показана је неизмерна љубав
мајке према детету која се на различите начине буди у свим
облицима живота, продире у свачије срце и крунише га титулом
припадности, односно осећајем да смо прихваћени и да тиме
никада не можемо бити одбачени.
Исидора Комазец VIII-6