хтео ... Нисам хтео да је повредим“. Мени је то било сумњиво
, али нисам хтела да расправљамо о томе. Видела сам да нећу
добити пуно одговора, па сам прешла на друго питање. Хтела
сам да му поставим питање везано за гробље и о томе да ли
се плашио, да ли се његов сапутник Хак, Томов најбољи друг,
уплашио. А тек сада, када сам му поставила то питање,
видела сам колико је брбљив. Рекао је смирено, хвалећи се:
„Ја се нисам нимало уплашио док се Хак тресао од страха, али
признајем било је језиво и страшно“.
Ја га ништа нисам питала, а он је само причао о томе
како се Индијанца Џоа, криминалца и убице, није нимало
плашио иако је имао страшне ожиљке на лицу. Нисам могла
да обуздам то његово узбуђење док је све то причао. Ја сам,
таман, хтела да га нешто питам, али Пола, његова тетка,
позвала га је на ручак. Његова тетка је изгледала фино са
седом пунђом и буцмастим црвеним образима као јабука.
Поздравила сам се са Томом и захвалила му се на дивном
разговору.
После овог разговора сам схватила зашто га деца толико
воле и мрзе. Воле га зато што прича узбудљиве доживљаје, а
то је деци, поготово малој, занимљиво. Мрзе га зато што је
некада лакомислен. А ја, после овога разговора, још више га
волим.
Сара Матовић V3