С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
насмијавао том кретњом . А ти си увијек чекао мој смијех . Одразио би се у твом оку и цијели крајолик обојио плавим . Увијек сам мислила да плаветнило твога ока поклања боју пејзажу . Хајде , кажи ми сада , док бонаца влада , зашто те не чујем и не назирем на неком другом мјесту ? Зашто не сједнеш поред мене крај компјутора у оној маленој соби пуној твојих жица и лемилица , твојих утикача и прекидача , лежерно одбачених диплома и признања која сада , међу нама речено , можеш мачку на реп објесити ? Зар ће се наш малени свијет између нечега и ничега увијек скутрити само на овој маленој барци овјешеног једра ? Знаш , недостају ми ти кратки сати када смо у том малом простору слушали руске баладе . И не слушам их више . Не могу . Да само један акорд чујем , не бих издржала . Пукла би ми ова луда глава на пола и ево мене до тебе у том твом новом свијету . Када те питам , како је тамо , одмахујеш главом и смијешиш се . Говориш о слободи , јер човјек не мора бринути о тјелесним потребама па о никоме не овиси . Нитко га не може окрасти , ранити , убити , уцијенити срамотом , купити пршутом или скупим аутомобилом . Кажеш да тек сада постојиш слободан од свих људских предрасуда и да се само неприлагођени враћају и своју неприлагођеност плаћају новим рођењем . А не знам говориш ли баш чисту истину . Ако си толико слободан , зашто се сусрећемо само на овој бескрајној пучини , зашто лијепо не дођеш у своју собу па да се ја могу лијено и комотно увалити у своју фотељу , онако као човјек , а не овдје зарадити прехладу ?
Од када си онако брзо овом видљивом свијету рекао збогом , налазим те само у тиха свитања и само ту , на тој
87