Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 86

Суштина поетике | часопис за књижевност
Писци из окружења | Марија Јурачић
ЈЕДРО НА ХОРИЗОНТУ
Киши. Теби се фућка. Сједиш на прови и играш се
крилом галеба. Не види те па ме гледа сумњичаво као да му
ја непрекидно подижем једно крило. Чињеница да си умро
не спрјечава те да ми радиш псине, онако како си то чинио
кад сам била мала. Данас је твоја маглица теже уочљива.
Стапа се са сивом подлогом мора. И ког врага шутиш?
Мокра сам до голе коже. Молекуле мога тијела су збијеније,
дјелују материјално, иако кажу да су простори између
протона и електрона огромни. Насмијавам те када мислим
да су људи по својој грађи шупљи. Не, нисам рекла шупчине.
То су твоје ријечи. И не говори тако о људима. Не кажем да
их нема, тих шупчина, али углавном су ок.
Вјетар је заспао. Ти кажеш да повремено хрче.
Никада нисам чула хркање вјетра. Знам само да нам једро
виси као крпа на сушилу, да ја немам ни перја ни
заклоништа, а мотор никада није добио приступа нашој
барци. Чудно је то и никада то нисам знала објаснити.
Волим јурити на валу када једрилица клизи кроз воду, али
чим чујем брујање мотора, мени постане мучно и једва
чекам осјетити чврсто тло под ногама.
Киша је стала. Проматрам твоју маглицу и чини ми се
да видим како облизујеш кажипрст и дижеш га увис, не би
ли одредио има ли још лахора у зраку. Увијек си ме
86