Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 79

Суштина поетике | часопис за књижевност
боја изгубила је отисак на Надијином лицу. Пеге су се у
млазовима успеле уз нос до очију. Очију које су некад,
гледајући океан, виделе искључиво таласе. Стегла је шаке.
Тако силовито, да су молекули остали статични и
прашњави. Налик на заборављене позоришне лутке. Кожа
на длановима је продисала и Надији је било жао. Осетила је
бол који је сама компоновала и записивала. У ноћима када
је Сунце дотицало Месец, а поморанџино дрво кувало чај у
утроби сопственог мириса. Тада је загрлила Уран. Расанила
се. Пријатељи који су присуствовали Надијином погребу
кажу да јој нико није склопио очи кад је умрла, и да њену
лобању сада испуњава земља. Не паразити.
*
ПОМОРАНЏЕ
Водом из твог ока ћу осликати капке на вратима
венецијанских кућа. Када море дотакне тепих на поду собе,
видећеш колико је Месец тамноплав и да твоје кости не
могу да се савију преко ниског кревета. Глава ти је огромна.
Кад клекнеш, колена се претворе у ољуштене поморанџе. У
њиховом космосу крв повезује Венеру са Нептуном. Још
једну ноћ си провео штрикајући кожу за ољуштене
поморанџе. Огољеност је неуочљива. Неуочљивија од
краста на твојим коленима. Поморанџе никад не миришу.
Са кором су изгубиле мирис и ако их завучеш довољно
далеко под утробу маленог кревета, где је чак и штенцу
тесно, нико их неће приметити. Оне не желе огртач.
79