С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
су ми спајале очи . Сваки дан ме је будила , сваки дан би била све јача и јача , скоро као да ме је дозивала к њој . Првих тридесет минута бих је само немо гледао , немоћан да станем на своје трешњине петељке . Када бих коначно одлучио да одем до прозора , светлост би утихнула . Не би никада нестала , али увек се држала на истој удаљености од мене и не би ми дала да је дотакнем . Подсећала ме је на моју сестру . Као дете бих је јурио покушавајући да је ухватим за кику коју јој је моја бака сваки дан правила , али би ми увек побегла . Онако мала могла је да лети кроз двориште као што морска пена лети на таласима . Када су бубњеви у мојој глави престали , ( да праве музику ) направио сам себи чај . Његова топлота и мирис лечили су ме . Били су одбрамбена сила против болести која ме је обгрлила и чврсто држала .
Чуо сам звоно на вратима . Иза њих је стајала висока жена бледог лица , црвених усана и дугачког носа . Њена златна коса падала јој је преко рамена , очешљана и нежна . Носила је исти онај црвени мантил који сам јој купио за рођендан пре петнаест година . Заронивши јој у крупне смеђе очи , осмехнула се . Спустила је главу , а када ју је опет подигла дочекали су ме њени снежнобели бисери . Моје срце је прескочило откуцај , а бол који сам јутрос осетио повукао се . Позвао сам је да уђе . Ставивши ногу на праг унела је светлост у мој дом . Дувански дим који се увијао у мојој спаваћој соби , тама која ме је гушила и мирис пића од синоћ нестали су , а на нас је пало оно Сунце што ми је јутрос осветљавало прозор .
Питао сам се шта сам урадио у животу да заслужим овако лепу и брижну жену . Дуго смо причали . Рекла ми је
75