С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
када ми се вратиш , не могу да побегнем од осећања да си само моја . Не могу да замислим да друге гледаш на исти начин као и мене , а верујем да си и издвојила део себе који је само и једино мој .
Занимљиво , сви кажу да је црно твоја боја , а за мене си ту увек у белом . Добро , црно јесте твоја боја ; црна ти је коса , тамне су ти очи , али пут ти је бела , и хаљина мора бити бела . Црним бојиш , мада си расплинута , треперава , нежна бела . Опет , шта је погрешно са црним ? Црно скрива , црно открива . Ноћ . Ноћу човек највише осећа самог себе . Ноћ садржи одговоре . Барем даје такву могућност . Могућност да дубоко потонеш у себе и да схватиш шта дани доносе и шта могу донети . Тишина је природан , схватљив део ноћи , док је дању узнемиравајућа и нелагодна . Када звук пробије ноћ , то је звук вредан , онај који је битан , око којега свијамо мисли , осећања , треперење тела и жељу да проникнемо у њега .
Мало сам сада одлутао од онога што заиста желим да ти кажем , а то је – опрости ми ! Опрости ми на свим покушајима да те отерам од себе . Борио сам се , јесам ! Опрости што сам много пута слушао друге који су ми говорили да ти ниси за мене , да због тебе пропуштам многе ствари , да заслужујем да будем срећан ... опрости ми . Иако ово осећам већ дуже време , сада тек признајем . Признајем да си ти дубоко у мени и да те нико не може одатле отргнути . А и предуго смо заједно за тако нешто . Заједно још од оне ноћи када сам имао дванаест или тринаест година . Сећаш ли се ? Не ? Те , сада давне , зимске ноћи , утопљен у свом уском кревету , склапао сам корицу похабаног џепног издања
61