Број 54-55 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 60

Суштина поетике | часопис за књижевност
Кратка прича | Александар Стевановић
ЈЕДИНА МОЈА
– Ауто-пут. Обичан ауто-пут. Аутомобили пролазе
тамо и овамо, наранџаста светлост откинута од лампиона
бљеска са мокрог асфалта, рика јаких камионских мотора,
неко свирне... Обичан аутопут, као хиљаде других... али не
када си и ти присутна. Дајеш овом једноставном, баналном
призору, овој свакодневици, дубину и слојеве, па и
романтику. Ти си ту и мени дајеш фокус, усресређујеш ме...
Ко су људи у тим аутомобилима? Куда иду? Шта осећају? О
чему разговарају? Да ли журе или одлажу тренутак и неми-
новност доласка? Да ли је као случајно додирне док мења
брзине?
Зашто ми је требало оволико времена да схватим
колико ми значиш? Да схватим да си ми увек била најве-
рнији, најприснији пријатељ, да си ме једино ти увек слу-
шала? Чувала моје тајне, оне најдубље – ја ти их све рекао.
Само теби. Мноштво мојих речи трпели су разни папири, а
ти си их уистину творила. Колико си само пута стишавала и
тупила мој бес, сачувала ме од много већих ломова него
што их доживех. Учила си ме и научила шта су бисери
живота, шта је вредно, шта је љубав. Била си уз мене када су
одлазили, била си и када сам ја био тај који одлази.
Највернија... О, знам да си била са многима, па
сигурно и са свима, и бићеш поново, али ја те не могу
назвати неверном. Има те довољно за све нас, зар не? И
60